Često sam se pitala zašto sam ravnodušna prema poeziji Vilijama Blejka. Da li samo zato što nije nimalo mistična, što ničeg gotskog nema u njoj, ni od Svedenborga, ni od Šekspira, čak ni Miltona, ni od jednog uzora Blejka mislioca. Da, ona se čini autentičnom. Ali to je samo zato što je na početku. Ona je u najvećoj meri predromantična. Gotovo pamfletna i prigodna, rusoovski naivna.
I zaista je pitanje kakvu je refleksivnost mogao postići pristalica katoličanstva koji je u isto vreme bio i revolucionar. Jedini motiv koji je mogao da objedini Blejkove poglede na život i čoveka, i da bude kakav-takav okvir kombinaciji rajskog čoveka, misticizma, prosvetiteljstva i mitologije, jeste Rusoov koncept prirodnog čoveka i Blejk ga je svesrdno obrađivao. Dok su njegove iluminacije, slike i gravure u kojima uživam izrazito hetredoksne, bogate u elementima i motivima, začuđujuće mi je da njegovu poeziju, koja je po mnogima izuzetna, držim za dečije raspevanu, ponegde klasicistički usiljenu, ali najčešće romantičarski lepršavu i banalnu.
Нема коментара:
Постави коментар