Čini se da najveći broj ljudi nije sposoban da percipira lepotu forme po sebi. Ljudima je lepo ono što mogu da dovedu u relaciju sa nečim, u šta mogu da se učitaju, što znači da se za najveći broj ljudi lepota tiče motiva, sadržaja, ali ne i forme. Možda je, čak, postmoderna najbolji dokaz za to jer su u njoj i sami umetnici prevideli lepo poistovetivši ga sa efektnim, ponekad kontrastrirajući ga prema`nelepom`, pretpostavljajući da će tako predočiti i lepo. Međutim, i dalje, još više zapravo, pitanje ostaje - šta je lepo?
Zatim, razmatranja koja se tiču odrednica poput "klasična lepota", "moderno poimanje lepote" i slično, koja teže da fenomen lepote podrede istorijskom, socijalno-kulturnom, da ga skoro podvedu pod - trend.
Veoma često je i mešanje vrednosti i lepote, naročito u umetničkom, gde se podrazumeva da je vredno delo nužno i lepo. I dok se vrednost relativno lako definiše i predočava, za lepotu koja prati tu vrednost opet kao da nedostaje uverljiv iskaz.
Ponekad bi se dalo zaključiti da je lepo fenomen koji se tiče oblika i linije u najbukvanije smislu, naročito kada se, na primer, tumači kroz obrasce zlatnog preseka ili Fibonačijeveg odnosa. Čini se da je lepota u vezi sa geometrijom.
Zatim, o lepom se polemiše u kontekstu ukusa, gde su lične preference dovoljan uslov otkrivanja lepote. I dok se ne može sporiti da doživljaj lepog može biti individualan, i dalje se ne zna šta jeste lepo u tom individualnom. Sama spoznaja da nam je nešto lepo ne govori o lepoti, nego o nama.
Kao da su polemike o sadžaju i formi započete još u antici potpuno neadekvatne da dosegnu samu suštinu pitanja - a šta jeste lepo? Lepota je sklad, pa taj sklad može biti sklad sadržaja (ogradila bih se od suštine) i forme, sklad između elemenata, sklad između dela/čina u celini i konteksta, sklad dela i primaoca, sklad? Emanacija duha, božansko nadahnuće? Zašto je nešto lepo? Da li zato što je prijatno, zato što nije ružno?
I nije li zapravo ono što nas provocira kada neko zastupa mišljenje o lepoti nečega, ne sama ta stvar koju zastupa, koja nama možda nije lepa, već činjenica da osoba nije u stanju da objasni šta joj u tome što drži za lepo jeste lepo, a u stanju je da se za to bori, ponekad do krajnjih granica? Nije li malo zastrašujuće da tolika iracionalnost ipak postoji u vezi sa onim što zovemo lični doživljaj lepote i ne plaši li pomalo pomisao da je najveći broj ljudi u stanju da ide do potpune isključivosti i agresije u odbrani ili nametanju onoga što drži za lepo?
Zatim, razmatranja koja se tiču odrednica poput "klasična lepota", "moderno poimanje lepote" i slično, koja teže da fenomen lepote podrede istorijskom, socijalno-kulturnom, da ga skoro podvedu pod - trend.
Veoma često je i mešanje vrednosti i lepote, naročito u umetničkom, gde se podrazumeva da je vredno delo nužno i lepo. I dok se vrednost relativno lako definiše i predočava, za lepotu koja prati tu vrednost opet kao da nedostaje uverljiv iskaz.
Ponekad bi se dalo zaključiti da je lepo fenomen koji se tiče oblika i linije u najbukvanije smislu, naročito kada se, na primer, tumači kroz obrasce zlatnog preseka ili Fibonačijeveg odnosa. Čini se da je lepota u vezi sa geometrijom.
Zatim, o lepom se polemiše u kontekstu ukusa, gde su lične preference dovoljan uslov otkrivanja lepote. I dok se ne može sporiti da doživljaj lepog može biti individualan, i dalje se ne zna šta jeste lepo u tom individualnom. Sama spoznaja da nam je nešto lepo ne govori o lepoti, nego o nama.
Kao da su polemike o sadžaju i formi započete još u antici potpuno neadekvatne da dosegnu samu suštinu pitanja - a šta jeste lepo? Lepota je sklad, pa taj sklad može biti sklad sadržaja (ogradila bih se od suštine) i forme, sklad između elemenata, sklad između dela/čina u celini i konteksta, sklad dela i primaoca, sklad? Emanacija duha, božansko nadahnuće? Zašto je nešto lepo? Da li zato što je prijatno, zato što nije ružno?
I nije li zapravo ono što nas provocira kada neko zastupa mišljenje o lepoti nečega, ne sama ta stvar koju zastupa, koja nama možda nije lepa, već činjenica da osoba nije u stanju da objasni šta joj u tome što drži za lepo jeste lepo, a u stanju je da se za to bori, ponekad do krajnjih granica? Nije li malo zastrašujuće da tolika iracionalnost ipak postoji u vezi sa onim što zovemo lični doživljaj lepote i ne plaši li pomalo pomisao da je najveći broj ljudi u stanju da ide do potpune isključivosti i agresije u odbrani ili nametanju onoga što drži za lepo?
Нема коментара:
Постави коментар