Parmenid

Ne mogu da se pomirim s tim što Parmenidova filozofska poema nije sačuvana u celini. Umišljam da ga niko nije shvatio kako treba jer to o čemu govori je van toka glavnih struja pitagorejske misli i učenja Milećana, a nepravda se Parmenidu i istini čini pokušajima da se po svaku cenu načini analogija sa prethodnicima i savremenicima.
Jedinu paralelu mišljenju Parmenida vidim u hinduističkoj filozofiji, i zapravo sam zapanjena koliko joj je bliska. Štaviše, ovo je prvi put da razmišljam o mogućnosti da je upravo Parmenidovo učenje izvršilo uticaj na neke filozofske pravce u Indiji.
Zapanjujuća je i sličnost forme. Parmenid je jedini filozof koji je svoje mišljenje izlagao u stihovima, ne računajući Ksenofana, ako Ksenofana uopšte treba ubrajati u filozofe jer se nije bavio Bićem.

Parmenid koristi mitsku strukturu gde određeno božanstvo izlaže smrtniku-tragaocu istinu. Ovo je karakteristično za pozne hinduističke tekstove - Purane - gde se upravo kroz mitologiju putem slika i simbola pokušava približiti sadržaj samog duha. Zato se Purane i smatraju nižom literaturom. Ali i pored mitske osnove, koja je ovde u funkciji narativnog i poetskog elementa, Parmenid u svojoj poemi nedvosmisleno govori o Brahmanu, govoto na identičan način kao filozofi Indije sa kojima, kako istorija svedoči, nije imao nikakav kontakt.

Jedan od stihova koji veoma podseća na opis Sopstva u Upanišadama (filozofskim komentarima Veda)
jeste:

"Ono (biće) ne može biti deljivo, pošto je ono uvek istovetno samom sebi. Ono ne raste, jer bi ga onda ovde bilo više nego tamo, što bi ga sprečilo da se održava. Ono se ne smanjuje nego je sve puno bića. Takođe, ono je potpuno neprekidno, jer biće se dodiruje s bićem." 

Stihovi koji izazivaju najviše nedoumica i pogrešnih interpretacija prema mom mišljenju:
"Pa dobro, ja ću govoriti, ti slušaj i zapamti moje reči. Ove reči će te naučiti koja su jedina dva puta istraživanja onog što se jedino može shvatiti. Prvi od ta dva puta kaže: biće jeste i nije mu moguće da ne bude. To je put uverenosti koji prati istinu. Drugi put je: biće nije i nije nužno da nešto bude."

Sigurna sam da Parmenid nije imao na umu nihilizam, koji neki čak iz ovoga izvode. "Nije nužno da nešto bude" govori o mogućnosti da biće bude ili da ne bude, odnosno na volji bića da postoji ili ne postoji, na svesti o postojanju i nepostojanju. A svest o nepostojanju jeste upravo postajanje same svesti.

Ovo je, možda, najbitnija spona sa fiozofijom istoka, tj. indijske misli, na kojoj je vremenom utemeljen i budizam.