Postmodernistička umetnost

- nameće se kao retorička dok, u isto vreme, razbija konotacije ikonografskih znakova i simbola kao osnovnih komunikativnih jedinica umetnosti. Za postmodernu umetnost, u celini, karakteristično je da minimalno poštuje očekivanja recipijenta, što često postaje i njeno glavno idejno određenje.

U skretanju pažnje i inisistiranju na onom što stoji van ili iznad sistema, ona se često doživljava kao angažovana, u smislu kritička, pa čak i alternativna, što ona nikako nije. Ona često ne uspeva da bude ni informativna jer poruka ili informacija uvek pretpostavlja sistem. Opsesija postmodernističkog umetnika zato jeste upravo umetnički kod jer umetnik pokušava da ovom kodu uskrati očekivanu denotaciju i upravo to postaje njegov način komunikacije sa celokupnim fenomenon umetničkog do sada. On time postaje nerazumljiv budući da denotacija pojma počiva na (društvenoj) konvenciji. A kako se konvencija a priori isključuje kao mogući referentni sistem, umetnička težnja se zatvara u krug ili tačku subjekta. (Proizvoljna) asocijativnost je često jedino sa čim postmodernizam može da računa, dakle, ne na Drugog, već na još jedan, od sistema otuđeni subjekt. Ovim se stvaralaštvo, ideja i primalac ograničavaju i podvrgavaju eksperimentu potrage za parcijalnim, ličnim, odvojenim, koje bi bilo dovoljno izražajno (što je ovde jednako sadržajnom) da opravda svoje postojanje van sistema. Postmoderna, shvaćena ovako, putem odnosa prema konvenciji, koji je jedini način budući da ona ne dozvoljava nikakvu definiciju, čak ni dublju relaciju, jeste samopotvrđivanje ili apologetika subjekta. 

Autentično i informativno u umetničkom delu mogu se naći jedino u dijalektičkom odnosu, a ne koliziji, da bi uspeli da restrukturišu individualnu svest primaoca i kolektivnu svest društvenog konteksta umetnika.