`Sve je bilo divlje. I ljudi i prizori.`

 „Duž oštrog noža leti ptica“, Tanja Stupar Trifunović, Izdavač: Laguna 2024. 

Nikada više ljudskog užasa nije stalo u knjigu. Sve je strašno u njoj, kao prizor u kojem ti pred očima izdiše ono zbog čega bi imalo smisla boriti se da ne zgasneš kao ljudsko biće.

Tupa, večna patnja, njeni vrtlozi u koje propadaju generacije prenoseći s kolena na koleno porodične i ratne traume što onda kao ključala lava izbijaju kada nešto u okruženju namerno ili slučajno ozledi nezaceljenu ranu ili samo podseti na nju.

Nesreća je u sećanjima autorke sveprisutna, ona je kao Kainov žig na čelu svakog čoveka koji podsvesno zna da će stradati jer je kriv, iako ne zna za šta. Ta ljudska nesreća strašnija je i od rata, proteže se u vreme pre njega u neko prethodno krvoproliće koje živi kao kolektivna strepnja, hrani se užasima rata devedestih i zlokobno nagoveštava neki budući.

„Kada je rat zapravo počeo? Kako nismo svjesni tog trenutka? Sigurno je počinjao svaki dan po malo.“ Svedočanstvo Tanje Stupar Trifunović o ratu nam govori da on u ljudima počinje mnogo pre nego što postane vidljiv svima. Ključa u njihovoj krvi, u mislima pritisnutim preživljenom surovošću, ličnom traumom i nekom iracionalnom, možda religijskom, a možda i samo neurotičnom krivicom. 

Niko nije izuzet jer niko nije dobar, a nije jer patnja ne zaobilazi nikog. Ranjene i zlostavljane žene, ljubav i nežnost utopljene u alkoholu, bračna razočaranja, težina odgovornosti za sebe i druge za koju se ljudima čini da ih je zadesila mimo njihove volje, deca u strahu od odraslih i batina sa klicom nejasne krivice, sirotinja, težak rad, nastranost, zlostavljanja, ludilo, sveopšta surovost svih prema svima.

Ono što knjigu čini strašnom jeste spoznaja da je autorka uspela da sagleda dno ljudske duše, i da svi krokiji, jer ovde se ne radi portretima, deluju autentično. Ljudi uhvaćeni u pokretu, istrgnuti iz života onako kako su se u njemu zadesili. Teskobno je zagledati se u to ljudsko lice iz senke, o kojem znaš i na osnovu svog životnog iskustva i koje postoji i u tebi. Od toga tokom čitanja osećaš mučninu.

Verodostojnost pripovedanja je dovedena u pitanje zbog odsustva dobra u ljudima. Ali autorka nema obavezu da se bavi istinom ili, preciznije – celom istinom o čoveku. Ona pripoveda traumu koje, verovatno, želi da se oslobodi. Ima prava da gleda u šta hoće, jedino što je pred čitaocem  zbog toga težak zadatak nalaženja opravdanja, razumevanja i smisla u svoj toj svekolikoj patnji u kojoj se rat nameće gotovo kao logična posledica.

Metaforika naslova je lirski izraz o ljudskoj surovosti prema svemu što živi. Bolna iskrenost ove memoarske knjige kao da želi iskupljenje i čudo je kako autorka uspeva da ne bude progutana emocijom. Ostaje pribran svedok sopstvenog i tuđeg stradanja što može samo dobar pisac.

Stil je gotovo besprekoran. Na nivou rečenice, odmah je jasno da je Tanja Stupar Trifunović pesnikinja koja ima sluha za ritam i melodiju. Iako je izraz karakterističan za savremenu prozu, što znači  – kratke, namerno pojednostavljene rečenice – pesničke slike su moćne. I najkraći opisi ključaju životom. Gotovo je neverovatno koliko vizuelnih impresija autorka hvata u tim kratkim potezima. Ovo u domaćoj književnosti još nisam videla. Iako je ovaj oblik kratke ili kraće rečenice gotovo trend koji su mnogi pisci prihvatili, još nisam videla da je neko od njega načinio gotovo stih ne razarajući prozno tkivo.

Knjiga ima ozbiljnu kompozicionu slabost, čak i grešku s obzirom na narativni plan. Kažem knjiga, ostavljajući formu nedefinisanom, jer ovo nije roman, iako za priču to nije bitno. Ako bi se hteo nazvati romanom, bio bi to možda roman atmosfere, doživljajno iskustvo. Rat ovde nije događaj, on je slutnja, nadolazeća pretnja. Rat je okvir i, pojašnjenje, ali nije motiv. Rat amplifikuje i dovodi do vrhunca ono što je začeto mnogo pre njega.

Dva narativna plana – glavne protagonistkinje-naratora i lika Milene su nesrećno iskombinovana. Ovde je Ja forma pripovedanja zakoračila u ono što u dijegetičkoj ravni može učiniti samo pripovedanje u 3. licu. Naratorka prisvaja Milenine doživljaje. O njima govori kao o doživljenom, a ne posvedočenom. To nije uživljavanje, to je greška. Subjektivna naratorka-protagonistkinja napušta svoje mesto i uzima ulogu sveznajućeg naratora kako bi scene Mileninog duševnog i telesnog stradanja učinila upečatljivijim i bolnijim.

Tanja Stupar Trifunović  ispričala je jednu od najtragičnijih sudbina koje sam srela u našoj književnosti. Milena nije simbol, iako naslov knjige upućuje na to da u likovima treba videti i simbole, Milena je vrlo jasan lik, koji krvari pred našim očima.

Liku Milene je zato naneta nepravda i kako sam najviše empatije osetila prema njoj, ovo preuzimanje njenog narativnog prostora me je govoto naljutilo, što nije neobično kada knjiga provocira toliko dubokih, mračnih i snažnih emocija. Oko lika Milene se zapravo plete tkivo onoga što je mogao biti pravi roman. Međutim, autobiografska priča glavne protagonistkinje zapravo rastače naraciju, nema fokus, ne strukturiše se kroz događaje, ona reflektuje događaje i retko učestvuje u njima ili ih gradi, osim kroz sporedne epizode. Lik Milene je jedini koji se oblikuje, doživljava promene i čija je motivacija ključna za celu knjigu. Bez nje bi se knjiga raspala u epizodna sećanja, i dalje snažna i značajna, ali od njih se ne bi moglo sačiniti prozno delo.

I sama bih bila u ozbiljnom problemu sa ova dva toka. Morala bih da ispričam dve odvojene priče. Autorka je pokušala da ih uveže, to nije uradila sjajno, ali razumem zašto nije. Teško je odreći se svoje priče. Osim toga, ovu grešku čitaoci koji se ne bave književnim tekstovima verovatno neće ni primetiti.