Sam bog zna

 Viktor Frankl, "Bog podsvesti", Izdavač: Kontrast 2019. 

„Postoji zaista samo jedna istina, ali niko ne može s izvesnošću znati poseduje li je on ili neko drugi.“

 

Sa kakvom „grešnom“ nasladom sam čitala Frankla jer se obrušio na Frojda i Junga, oca i sina rane psihologije čiji autoritet je nekad nepodnošljiv. Problem je što se o radi o intelektualnim gromadama koje su polemisale o sopstvenim i tuđim idejama celog svog života i toliko su mnogo zaključaka i opservacija izneli da je sada potreban život izučavanja kako bi se one sve kritičke preispitale. 

I Frojdova i Jungova učenja su puna stranputica, ali problem sa naukom koja je izrasla iz metafore (vrh ledenog brega svesnog uma) će uvek biti problem dokazivanja.
Obojica su pritom bila veliki filozofi i polemičari, a njihov filozofski, dijalektički metod je ono što poziva na dalju raspravu. Frankl je rado prihvata u istom maniru naučnika i mislioca poniklog na postulatima klasične filozofske misli, a mi, posmatrači te borbe titana, treba da presudimo ko je tu primus inter pares.

To svakako zavisi od našeg senzibiliteta, od verovanja i iskustva o psihologiji. 

U mnogim crtama njihova učenja opovrgavaju jedno drugo i gotovo je nemoguće davati za pravo Franklu, a u isto vreme biti Frojdov sledbenik. Zašto?

Frankl Frojda optužuje za mehanicizam i materijalizam koji je prognao boga i iz podsvesnog i iz svesnog uma svodeći ga na mehanizam kompenzacije. Moj utisak o Frojdu, na primer, je da je racionalno bio ateista dok je njegova vera u libido dala ovom moć ravnu moći boga. Frankl želi da uspostavi zdravu relaciju između religije i psihoterapije, on ne beži od religije i boga i smatra ih veoma bitnima za ideju smisla koju stavlja u centar svoje psihologije. Njegov argument protiv Frojda je veoma jak. On kaže da se ego nikako ne može izvesti iz instinktivnosti sa kojom Frojd stalno operiše, i da je pojam „nagon za ja“ u sebi protivrečan, nešto ne može u isto vreme biti instinktivno i zadržati moć da nekada potiskuje i cenzuriše, a nekada sublimiše. To bi značilo da ono što je po sebi nesvesno deluje kao cenzor i korektor onoga što čini svest.

Prema Jungu je Frankl u kritici blaži jer Jung nije prognao boga, daleko od toga. On ga je samo umotao u velove arhetipa i Selfa. Frankl mu odaje priznanje „jer je u podsvesti otkrio religioznost“, ali mu zamera što ju je smestio u id, što znači da nije u domenu ega, odgovornosti i odluke. Za Frankla bez odgovornosti nema ni svesti, a bez nje nema nikakve religioznosti a ni smisla. Jung se de facto zapetljao sa definicijom arhetipa. Objašnjava ga kao ’’strukturalni uslov u samoj psihi koji je vezan uz mozak i koje primamo biološkim putem’’ što bi značilo da ideje i simbole nasleđujemo, odnosno da nasleđujemo njihov primalni oblik koji onda tokom života privodimo ka svesti. Pitam se čime ako je i sam smisao sakriven u nesvesnom, a ego ne može da dopre do ovih sadržaja?

Franklova psihologija je veoma značajan doprinos etici. Zapravo on vraća zaboravljenu etiku i u društvo i u religiju. Volja za smisao, naspram Frojdovog principa zadovoljstva, je neodvojiva od osećaja odgovornosti i savesti. Za Frankla „savest je organ smisla“. I dok se smisao kroz život menja, a naša potraga za njim traje ceo život, savest bi vrlo lako mogla biti taj „božiji glas“ u nama. Međutim, ne onog boga kojeg bi ijedna religija blagoslovila jer Frankl govori o personalizovanoj religioznosti, „u kojoj će svako naći svoj put do ličnog, do vlastitog i iskonskog govora bogu“.

Ko je od ove trojice, i u čemu, najviše u pravu, ne znam. Ne bih stavila ruku u vatru ni za jednog. Za mene je pogrešno tražiti apsolutnu istinu u relativnoj stvarnosti sveta i psihe koja ga reflektuje. Svaka istina o čoveku je relativna.

Apsolut transcendira i oset i emociju i intuiciju i misao, teži da ukine subjekat i objekat, nadpojam je, neiskaziv je. Zato psihologija ni ne treba da pokušava da ga izrazi nadmećući se tako za primat sa filozofijom i religijom.

Što se mene tiče, sasvim je u redu da postoje sve tri i bave se svojim specifičnim pitanjima.