Artikal: ljubav

Licemerna civilizacija, koja promoviše i podržava "ljubav" - pornografske prikaze izveštačenih poriva i skupih seksualnih stimulansa. Podstiče deerotizovanje čoveka imperativima snage, mladosti i dominacije. Pakuje seksualnost kao proizvod za konzumaciju u ambijentu ekskluzivnog i glamuroznog. Uništava spontanost i slobodu seksualnog doživljaja podmetanjem mitova o omnipotentnom kao simbolu uspeha i sreće u modernom dobu. 

Ona izrabljuje emotivnost koja se u multimedijalnim laboratorijama otuđuje od pojedinca i predstavlja mu se kao poželjan dekor njegovog životnog ambijenta.

Autoritarni sistemi tako stvaraju ideje o poželjnom, jednoobraznom, "normalnom" modelu "ljubavi" dok se, zapravo, njegova normalnost meri isključivo mogućnošću tržišne eksploatacije. Svaka "ljubav" koja donosi novac ili se uklapa u viziju vladajuće grupe biće poželjna "ljubav".

Lica sa naslovnica i reklama koja reklamiraju svoju ljubav ne podstiču je, ubijaju je bivajući moćno oružje u rukama kapitalista koji uvek traže i nalaze proizvod koji će prodati. 

Ljubav i seks više nisu svakom dostupne stvari, one se dovode u vezu sa uspehom, slavom i novcem. Manekeni života nameću se kao model svima nama dok vrše trampu te iste svoje velike "ljubavi" za novac i popularnost. 

P.S. Zanimljivo mi je da je ljubav kod njih uvek sve jača iz dana u dan (konstrukcija koje sam se naslušala od klinaca u osnovnoj i srednjoj školi...dilema - ko je od koga usvojio?). Sa takvim eksponencijalnom rastom, jasno je zašto ljubav ogromne većine poznatih ličnosti traje kratko - vrlo brzo doseže bezgraničnost, te zato više ne mogu da je podnesu jer su, ipak, smrtnici. ;)

 

Tim Barton - Alisa u Zemlji Čuda

Da li je „Alisa u Zemlji Čuda“ knjiga za decu? Pitanje je zapravo i koji je aspekt ovog književnog ostvarenja na ekranizaciju inspirisao tvorca mračne `gotske` atmosfere i ljubitelja groteske kakav je Barton koji se mahom bavi borbom dobra i zla?

Knjiga „Alisa u Zemlji čuda“ jeste čudesna onoliko koliko je to unutrašnji svet svakog pojedinca. Ali kod Luisa Kerola je mitski ključ interpretacije gotovo neprimenjiv.

Apokrifno detinjstvo

Nijedno sećanje, naročito na rano detinjstvo, nije verodostojno. Ono je mislim uvek podvrgnuto prepravkama jer, odrastajući, čovek počinje da teži da uspostavi jednu logičnu nit života, da poveže lične mitove i sve životne događaje u celinu koja odgovara nekom intimnom doživljaju sebe. Nije mi poznato kako se, recimo, terapeuti odnose prema ovom materijalu, a koji ja nazivam građom uma od kojeg on tka mnogobrojne priče i zaplete tokom čitavog života.

Kjerkegor

Seren Kjerkegor je materijal za svoje spise pronalazio na ulicima Kopenhagena u kojem je rođen, u kojem je živeo, koji je mrzeo i voleo onako kako svaki veliki čovek svoj grad mrzi i voli jer ga prejako oseća. Zamišljam ga kako se meša sa gomilom sveta na pijaci, tumara ulicama posmatrajući šegrte, kako sedi u crkvi, ruča i sluša razgovore ljudi u gostionici, skida šešir i kratko pozdravlja prolaznika, setno se osmehuje deci koja se jure po ulici...Oko njega vreva, graja užurbanih ljudi, dovikivanja, zvuk kolskih točkova po kaldrmi, vazduh zasićen mirisom kanala, mora, ribe, začina, ulične kanalizacije... Ulice ga odjednom stiskaju, ljudi guraju, on pogrbljen ubrzava, grabi ka svojoj kući, sada mu već bruji u glavi, ne može da dočeka da se skloni sa ulice, uđe u svoju sobu i da se skloni u razmišljanje koje će ga osloboditi utisaka i koje će zatim pretočiti u filozofska razmišljanja.

Oskar Vajld i tajna Šekspirovog V.H.

Čitala danas Vajldove priče opet (Zločin lorda Artura Sevila i druge) i ne mogu da se otmem utisku da ono što je bilo dozvoljeno Vajldu nije nijednom piscu ni pre ni posle njega.
Da li su ta neverovatna prefinjenost ukusa i osećaj engleskog jezika kod njega bili toliko jaki da su mogli, i još uvek mogu, da bace u zasenak ponegde toliko neuverljivu naraciju koja se čak granični sa naivnom (kao u Sfingi bez tajne i Uzornom milioneru). Siromašni mladić koji udelivši milostinju maskiranom milioneru biva nagrađen od njega. Takav bajkoviti rasplet i to u realističkoj intenciji slikanja likova i sredine samo kod Vajlda zvuči očaravajuće.

Ali priča koja najviše uzbuđuje, ne zbog svoje lepote, jeste priča u kojoj Vajld iznosi teoriju o pravom identitetu osobe kojoj je Šekspir posvetio svoje Sonete.