Царево ново одело

Као залутала у неку психотичну фантазму о држави ишчекујем да људи почну да распознају једни другима на челу знак, подсећање на изгубљени разум. Чекам да нас, као у бајци, неко дете у пролазу тргне повиком и очигледном истином да је цар го, да као лудаци стојимо и пљескамо непостојећем...док кројачи трљају руке и броје златнике.
Уместо буђења, људи без лица и имена тумарају и заносе се на ветрометини давно обесмишљене транзиције.
Социјално високо први пут јесте доследно морално ниско. Чанколизи, медиокритети, слабићи, лопови, бескичмењаци, незналице учинили су да се на част и поштење гледа са сажаљењем, док празно и недомишљено, наопако и брзполето, осионо и искључиво намећу нови поредак. Способни људи се систематски уклањају са свих позиција са којих би могли да утичу савешћу и одговорношћу, или сами узмичу пред апсурдом који господари.