Den Braun za odrasle

Martina Baljak iz KC LJUB i ja razgovaramao o knjizi "Praško groblje" Umberta Eka. 

Vi ste tako buntovni

 

Zašto čitamo, kako čitamo? Volimo li da čitamo? Šta čitanje razlikuje od drugih intelektualnih aktivnosti? Postoji li kult čitanja? Šta želimo od knjige i čitalačke avanture?
Ni na jedno od tih pitanja nećete naći odgovor u knjizi Pjera Bajara koja se bavi čitanjem.
„Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali“  se obraća snobovima. U svojoj suštini, ona je intelektualna poza koja se prividno obraća svima i poziva sve na neposluh, na blasfemiju nečitanja, na pobunu, podsmeh u lice autoritetu Knjige za kojeg Bajar, kao i svaki snob, misli da je predmet fascinacije mnogih, blaženo nesvestan da je čitanje, da je vreme potrebno za čitanje, luksuz koji sigurno većina čovečanstva ne može sebi da priušti te logično ne oseća potrebu ni da se od njega oslobađa.

Bajar, koji je univerzitetski profesor književnosti i psihoanalitičar, je sudeći po uspehu knjige na zapadu izrekao nešto što je kontroverzno i veoma primamljivo zapadnom čoveku. On se kao intelektualac drznuo da javno obznani sopstveni prezir prema čitanju, da prizna da veliki broj knjiga o kojima svakodnevno piše ili govori nije pročitao, posvetio se minucioznim objašnjenjima kakve vrste nečitanja postoje, izdvojio monumenentalne figure klasičnog književnog kanona (on, „nečitalac“) koje su delile njegovo mišljenje o čitanju, predočio sve socijalne kontekste u kojima govornik o nepročitanom može da se nađe i objasnio kako manverisati u takvim situacijama, neštedimice je prožeo svoj poduži esej citatima iz književnih dela u kojima pisci poput Valerija, Vajlda, Balzaka, Eka i drugih, uz sarkazam i prezir govore, pre svega, o književnoj kritici. Rečju, razigrano i predano se posvetio ubeđivanju da treba da odustanemo od čitanja.

Da je ostao na tome, da, kao tipični pojedinac ponikao u utilitarističkom sistemu kapitalističkog sveta, nije u silu boga svojoj tezi o nečitanju dao cilj i primenu, esej bi možda i imao neke draži, bar za one kojima je čitanje posao te zato ponekad, ili i često, muka. Koji opravdano nekada besne što moraju da čitaju i gluposti, nadobudna trućanja, radove netalentovanih kolega, i to sve pored prisile da se bude u trendu koja je svojstvena svakom intelektualcu, a pogotovo snobu. Sigurno je da je malo tako markantnih a fragilnih stvari na ovom svetu poput sujete intelektualaca.

Izneo je Bajar i par vrlo zanimljivih antropoloških i književnih fenomena, poput pitanja da li je moguć prevod književnog teksta pri kojem ne uzimamo u obzir kulturološku matricu, a koja delo pripadniku druge kulture može učiniti skoro neshvatljivim, jer ne barata istim idejama i sociološkim paradigmama. Elaborirao je Prustovu ideju o unutrašnjoj knjizi, čitalačkom i uopšte iskustvenom talogu svakog pojedinca, kroz koje se kao kroz prizmu prelama delo reflektujući uvek lične asocijacije.  

Duhovito je portretisao imaginarne i stvarne susrete pisaca, kritičara, čitalaca, pritajenih nečitalaca u njihovim razgovorima o stvarima o kojima zapravo ne znaju ništa, i pored ubedljivih, često ekstremnih ličnih stavova, jer, u tom pogledu se slažem sa Bajarom, ljudi češće pričaju o knjigama koje nisu pročitali, o kojima svi pričaju, nego o onima koje su stvarno pročitali.

Ali profesor Bajar je trebalo da bude toliko pošten pa da u knjigu koju je posvetio, pre svega, studentima umetne istinu, tešku, naravno, kakve istine mahom i jesu. Dok ne dođe do stadijuma slobode da knjigu zatvori, zauvek, a posle svega trideset strana, uzviknuvši: „Kakvo đubre!“, čovek mora da se napati. Mora da iščita tomove i tomove, da strahuje i strepi zbog svog neznanja, da mu ono, a ne improvizacija znanja, istinski jeste bitno, da pati što je glup, da čita, čita i čita do besvesti dok ne shvati da je bilo dosta. Da je podigao kulu sa temeljima koji su odolelili vekovima, pa i milenijumama, i koju je veoma teško zadrmati. Onda sa nje, on može, shodno svom temperamentu, položaju ili perverziji, da gađa nepročitanim knjigama neistomišljenike, da urla kako mrzi neki najveći biser književnosti i da u svom trenutnom napadu ludila povede za sobom mnoge, da interpretira i da napokon, bude kreativan. Ne na početku kako je Bajar zamislio. Mogao je, dakle, da kaže i čitaocima i svojim studentima - jer među njima sigurno ima i glupih ili nenačitanih koji zaista nisu shvatili koliko je on sam načitan - ovo je moja igra, kapric, u njemu ima istine, ispitajte je, poigrajte se, ali ne sledite, pogotov ne slepo. Jer biti kreativan od knjige koju nismo pročitali, moguće je kada smo od čitanja već obnevideli.

Mislim da ga niko koga čitanje, iz kojeg god razloga, privlači nije ozbiljno ni shvatio. Ali mnogi jesu. Do toga dolazim dedukcijom. Sindrom pričanja o nepoznatom jeste sindrom naše svakodnevice, on znači da postoji reka ljudi koji će Bajarovu knjigu oduševljeno pozdraviti jer će im dati argument za ono što ceo život rade, muče svet površnim zapažanjima, opštim mestima, nesvesni sopstvene ograničenosti.

Zanimljivo, ili krajnje očekivano u ovakvom sociološkom kontekstu intelektualnog nadmetanja i frustracije zbog potrebe da se bude na visini Akademije, Bajar ni ne spominje one koji zaista, krajnje jednostavno – vole da čitaju. Koji se naivno, rastrećeno gube u svetu knjige, ne misleći o priveligiji, benefitu ili imperativu. Koji sa nasladom uranjaju u svetove među koricama, izranjajući preporođeni i oplemenjeni.

Fašizam i seksualnost

Od represije ka nasilju

Veza između fašizma i anomalija u seksualnom ponašanju i doživljaju seksualnosti uočena je još u vreme ekspanzije fašističke ideologije tridesetih godina XX veka. Prvu psihološku teoriju formulisao je psihoanalitičar Vilhelm Rajh u knjizi „Masovna psihologija fašizma“ 1933. Rajh redefiniše pojam porodice u patrijarhalnom društvu smatrajući je za nukleus autoritarnog društva.

Rajhovi zaključci su ukratko sledeći – potiskivanje seksualnosti i tabui u vezi sa njom su u patrijarhalnim porodicama, pogotovo u onima gde je uticaj crkve značajan, veoma snažni. Čovek se od prvih godina života uči da je seksualnost grešna, nečista, sramotna itd., i ona kod njega postaje izvor stida i anksioznosti. Udružena sa strahom od autoriteta i kazne koji su osnovni vaspitni model patrijarhalne porodice, ova anksioznost čini da osoba svoje nagone krije i potiskuje. Iz tog mazohističkog impulsa i iz kazne se rađaju bes, agresivnost i sadizam.

Osoba se boji ogrešenja o normu, ali je razapeta snagom sopstvenih nagona. Njoj je zato u životu neophodan autoritet koji otelotvoruje ideale usađene u psihu u ranim fazama razvoja, kojem će potčiniti svoju volju jer je potčinjavanje autoritetu oslobađa straha od krivice i od stida. Ovo stvara politički nemoćne subjekte koji nemaju izbora nego da se pokore. Na površini, pred očima zajednice, osoba deluje kao uzorni model vrednosti patrijarhalnog društva koji sledi autoritet, dok sve vreme traži ili stvara priliku i da negde oslobodi potisnutu agresiju i sado-mazohizam, naravno bez kazne.  

Rajhove postavke su našle odjeka i u teorijama Mišela Fukoa koji  govori o bio-politici, držvnom rasizmu i ekstremnom nasilju prema drugima i drugačijima, nasilju koje se izgovara zaštitom socijalnog tela (boje, rase, nacionalnosti i ponašanja u vezi sa njima koje je socijalno normirano). Žil Delez će u društvenu teoriju zatim uvesti želju kao sociološku i ekonomsku realnost i zaključiti da je fašizam moguće razumeti samo iz tzv. mikrofašizma, posmatranjem fašističkih poriva koji su i za Deleza i za Fukoa primetni kod svakog pojedinca. Delez će se zapitati zašto želja želi sopstveno potiskivanje nadovezujući se na nesvesne mehanizme o kojima je Rajh govorio.

Tokom decenija nakon rata, kada su prikupljene i obznanjene potvrde o drastično upadljivoj vezi nacizma i seksualne devijantnosti, teorije su se dalje razvijale. Jedna od poslednjih je knjiga Dagmara Hercoga „Seksualnost i nemački fašizam“ (2004) u kojoj ispituje aktivnosti u vezi sa seksualnom eksploatacijom, agresijom i represijom, zabeleženih tokom Trećeg Rajha, od homofobije, proganjanja homoseksualaca, preko prostitucije na frontu, pornografije u kinematografiji do seksualnog iživljavanja nad zarobljenicama. Hercog uspostavlja vezu između represije, seksualnosti i masovnih ubistava. 

Telo je u korpusu nacističke opsesije dominacijom, kažnjavanjem, uspostavljanjem čiste rase bilo polje borbe. Sve što je prema normi konzervativne, nacionalističke porodice bilo nečisto, nepoželjno, što je provociralo isti onaj strah od kazne koji je probuđen u najranijim fazama života, bilo je proglašeno ne samo za neprijateljsko, već je postalo mesto na kojem su potisnuti sadizam i mazohizam napokon mogli da se ispolje bez kazne. Potisnuta agresija je u fašizmu našla odušak i opravdanje.

U svojoj drami „Rehnic“, možda najpotresnijoj i najmučnijoj drami ikada napisanoj, Elfride Jelinek se fokusirala i na vezu perverzije, seksualne devijantnosti i masovnih ubistava. Knjiga se bavi istorijski potvrđenim događajem o kojem se u Austriji ćutalo decenijama, orgijastičkim, razuzdanim divljanjem grofice Margit fon Baćanji i njenih prijatelja nacista u zamku Rehnic koji su nakon noći pijanstva i razvrata izvršili masakr nad 180 Jevreja na prinudnom radu.

 

Lepa, dobra i poslušna

Kakav je osnovni model seksualnosti patrijarhalnog društva? Maskulin, pre svega. U njegovom centru je seksualnost muškarca, odnosno zadovoljenje njegove želje. Tipično za ovaj sociološki model je da od žena očekuje pasivnu ulogu, one koja zadovoljava, nad kojom se demonstrira dominacija. Ženi je zabranjeno da govori o svojim seksualnim potrebama jer ova norma takvo ponašanje karakteriše kao nemoralno i ugrožavajuće za vrednosti patrijarhalne porodice. Žena je objekat i jedini način da se ona afirmiše kao subjekat jeste majčinstvo.

 Žensko telo je instrumentalizovano, stavljeno u službu, često i u promet, pretvoreno je u objekat koji se procenjuje, nagrađuje, sankcioniše, kažnjava. Žena se pasivizuje do stepena u kojem telesne karakteristike dobijaju prednost u odnosu na njenu ličnost. Ako nije lepa i poželjna muškarcu, ona nema pravu svrhu u društvu jer je u njegovom centru zadovoljstvo i afirmacija muškarca. Patrijarhalna svest teško može uopšte da prepozna nasilje nad ženom, naročito seksualno nasilje nad njom jer joj ono kao osnovnu funkciju i dodeljuje seksualno zadovoljenje muškarca.

Iako se o ženinim specifičnim potrebama u maskulinoj kulturi ne govori, smatra se da je ona poznata. Naime, ženama se pripisuje nemoralnost, prejaka seksualna želja, one su te koje izazivaju, namerno zavode, sluđuju, seksualno manipulišu. Jasno da su u pitanju projekcije psihe muškarca koja pokušava da se oslobodi sopstvenih nagona nesvesnog uma. Žene tako postaju žrtve seksualne represije koja potiče iz patrijarhalnog vaspitanja i agresija će prvo biti usmerena prema njima. 

Silovanje će u ovoj matrici biti viđeno kao čin za koji je kriva žena. Evidentno je da su kazne za čin seksualnog nasilja zanemarljivo male, a da se u proces pokušaja dokazivanja krivice uključuje celo društvo, agresivno braneći vrednosti na kojima počiva, odnosno patrijarhalne vrednosti. U žrtvu se sumnja, silovatelju se veruje, njegova krivica se ne vidi kao strašan prekršaj i patrijarhalne zajednice imaju istinske i ozbiljne poteškoće da silovanje kao nasilje i prepoznaju.

Ima li žena onda načina da ispolji svoje seksualne fascinacije i prođe nekažnjeno u ovakvom društvu? Ima. Ukoliko su te fascinacije usmerene prema nosiocima vrednosti zajednice, u tom slučaju seksualna fascinacija postaje potvrda njene „ispravne“ ženstvenosti. Osećati fizičku privlačnost i seksualnu želju prema rasadniku čiste rase kao u nacizmu, prema vojniku, heroju nacije, prema čuvaru porodičnih i patrijarhalnih vrednosti nije ogrešenje o normu. Ono je jedini način da žena dobije pravo da svoju seksualnost nekažnjeno ispoljava. Takve fascinacije je će u isto vreme lišiti lične frustracije zbog potiskivanja seksualnih poriva i doneće joj odobravanje i potvrdu da je dovoljno (dobra) žena.

Vreli snovi srpskih fašista

U neofašističkoj ekspanziji širom sveta, Srbija nikako ne kasni, štaviše. Pred našim očima uveliko se već formiraju čisti fašistički pokreti kojima je svima zajedničko sledeće: nacionalizam, ksenofobija, homofobija, mizoginija, insistiranje na patrijarhalnim vrednostima, agresija i nasilničko ponašanje.

Pred nama defiluju nabildovana tela, koja demonstriraju princip nacističkog ideala dominacije, snage i sile. I dok prvih godina nismo bili načisto da li je u pitanju globalni trend narcističke kulture opsednute izgledom, sada nam je više nego jasno da ovaj i ovakav kult tela ima ideološku podlogu. To nije sportsko, atletsko telo, to je telo čija je primarna funkcija da dokaže moć i da tom moći uspostavi poredak.

Žene, sa druge strane, uveliko već masovno formiraju dve grupe. Prva od njih ističe naročito one atribute koji su u patrijarhalnoj matrici potvrda veće ili bolje ženstvenosti – grudi, zadnjica i usne. One same sebe seksualizuju, nadmećući se za potvrdu i odobravanje od strane onih koji uspostavlja rodne i polne vrednosti. Druga grupa žena počinje da se pasivizuje, zabrađuje, pokriva i skriva telo, demonstrirajući i pojavno osobine koje od nje očekuju crkva i patrijarhalno društvo. One su nosioci ženskih „vrlina“ - čednosti, stidljivosti, skromnosti, one pokazuju da su svesne svoje krivice koja je u vezi sa telom i seksualnošču. I jedne i druge, kako sve češće viđamo, staju na stranu nasilnika, odnosno tipičnih muškaraca patrijarhalnog društva.

U javnom govoru takođe dominira nasilje. Agresija koja se ispoljava svakodnevno je potvrda da je fašizam uzeo maha, da kreće da proganja i kažnjava svuda gde mu je moguće. Ne treba zaboraviti da je fašizam, kako je to Fuko objasnio, prisutan u svima nama, odnosno u svakom čuče mehanizmi koji bi u slučaju da osobi nedostaje moralnosti, samosvesti, obrazovanja i empatije mogli da je pretvore u fašistu. Fašizam kontaminira, vuče za sobom hiljade koji se osećaju uvučeni u vrtlog agresije iz kojeg agresijom pokušavaju da se izvuku. Začarani krug koji se može prekinuti samo osvetljavanjem najdubljih i najdevijatnijih poriva mikrofašizma, kako ga Delez naziva.

Agresija u javnom govoru naročito uzima maha kada je usmerena ka ženama. Odavno smo konstatovali da način samog govora onih koji ovde vređaju žene govori o nekoj vrsti psihičke devijacije, i najčešće ih ljudi jednostavno tako i zovu - manijacima. Anonimnost interneta im je dozvolila da svu svoju potisnutu agresiju i frustraciju manifestuju u meri koja ih de facto manijacima i čini. Tipična uvreda koja se u društvu zahvećenom fašističkim tendencijama upućuje ženama jeste na račun njenog izgleda, zatim dolazi pretnja seksualnim nasiljem. To je jezik fašizma utemeljenog u tvrdokornim patrijarhalnim vrednostima. On misli da je najveća uvreda reći ženi da je ružna, u njegovoj svesti to znači sahraniti je, oduzeti joj svrhu, poništiti je jer u njegovom svetu žena jeste ako je lepa, ako on misli da je lepa.

 A seksualne pretnje su ništa do pozivanje na prava koja muškarcu patrijarhat garantuje. Često, seksualni nasilnik nije sposoban da shvati da čini nasilje jer tolikom moći ga je patrijarhat obdario da on ne može da razume kako je demonstracija njegove moći, pogotovo nad ženom, pogrešna.

U kulturama u kojima postoji snažan kult tela, naročito snažnog muškog tela i maskulinih kvaliteta, dok paralelno živi odnos nipodaštavanja žena, odnosno njihovo unižavanje do pasivnog objekta, homoerotičnost nije retka kako je i istorija pokazala. Međutim, kako je strah od homoseksualnih nagona u patrijarhalnim društvima sa jakim uticajem crkvene dogme jak, reakcija na represiju latentne homoseksualnosti će biti posebno snažna i agresivna. Nasilje prema homoseksualcima je zato i u Srbiji naročito intenzivno.

Pre nekoliko dana bili smo svedoci fascinantnog sociološkog fenomena koji je moguće razumeti samo u kontekstu masovne psihologije fašizma. Na Beogradskoj reviji mode, na pisti se pojavio, kako su ga mediji nazvali, četnik-maneken, koji je nosio model donjeg veša za muškarce. Nabildovana, istetovirana figura manekena izazvala je burne reakcije oduševljene publike. Takva reakcija bi na bilo kojoj reviji kolekcije donjeg rublja bila vulgarna i posetioci modnih revija to vrlo dobro znaju. Šta je, dakle, u ovom slučaju učinilo da takva reakcija, i to ženske publike, ne bude okarakterisana kao nepristojna i neprihvatljiva, što de facto jeste, kao što bi bila vulgarna reakcija na bilo čije i bilo kakvo telo? 

Tetovaže na telu manekena, kao slikovnica ideološkog opredeljenja, bile su znak i bile su dozvola. U trenutku kada je shvaćeno da je maneken pred njima predstavnik određenih vrednosti upisanih u konzervativnu, ekstremno nacionalističku i patrijarhalnu matricu četničkog pokreta, koji je ne samo rehabilitovan već je podignut na nivo nacionalog imenitelja i kolektivne vrednosti, nestala je bojazan da će reakcija biti shvaćena kao seksistička, da će biti izraz seksualnih impulsa ili fantazija. To je prostor koji patrijarhat otvara ženi da ispolji svoje seksualne impulse,ali tako da u isto vreme potvrdi sebe kao pravu ženu koja vrednuje nosioce moći. Svima je, mislim, jasno da bi ista reakcija na obično muško telo na modnoj reviji, dakle na telo bez tetovaže, bila u najmanju ruku čudna i vulgarna.

Moguće da ima i onih koji misle da su oduševljenje izazvale – gaće. Ja, međutim, mislim da u to ne veruje ni sam kreator.

Dnevnik s Galije - Imre Kertes

 

Gályanapló by Imre Kertész
My rating: 2 of 5 stars

Usud srednjeevropskog pisca, nadničara u intelektualnoj koloniji Zapadne Evrope sa kojom polemiše dokazujući joj koliko je dostojan nje, oprašta joj njene grehe, nerazumevanje i potcenjivanje.
Čitanje Kertesovih dnevnika ("Dnevnik sa galije") je mučno iskustvo, korisno kao pogled u sudbinu i krah velikih ideja i opsesija intelektualnosti devetnaestovekovnog evropskog čoveka, kojima je on zatrovao čitavo naredno stoleće i zaglavio se kao kost u grlu čovečanstva obeleživši ga traumom Velikog rata i Holokausta, najboljih dokaza izopačenosti tih njegovih opsesija. U njihovom korenu je umišljena duhovnost, do krajnjih konsekvenci dovedena u nemačkoj idealističkoj filozofiji, u antagonizmima koje je ona porodila, u ratu materijalizma sa njom iz kojeg je objektivacija rata sasvim prirodna posledica, iz niza drugih dualističkih koncepata (dakle, religioznih po poreklu i suštini) potpuno neupotrebljivih u svetu koji je želeo i želi da progovori i glasom onih koji sa Evropom niti žele niti treba da imaju išta zajedničko - narodi i kulture Južna Amerike, Azije, Afrike, većina planete zapravo od koje se očekuje da bespogovorno prihvata kultove i ideale evro-američkog čoveka.
Čitanje je korisno i kao suočavanje sa sopstvenim demonima koji te opsedaju ako si bar u jednom periodu obrazovanja, makar i iz najplemenitijih pobuda, sa nekritičkim prihvatanjem gledao u `svetle visove` evropske intelektualnosti. Koliko je napora, vremena i, na kraju krajeva, hrabrosti potrebno da otreseš od sebe podlost onih koji su oduvek pretpostavljali, ako ne istomišljenike, onda poštovaoce svojih kultova.
Sa kim to Kertes u svojim meditacijama vodi imaginarne dijaloge, na koga referiše tokom više od 30 godina tokom kojih vodi dnevnike, a koji se završavaju početkom devedesetih? Betoven, Vagner, Niče, Frojd, Muzil, Šopenhauer, Sioran, Hegel, Kjerkegor, Kant, Stendal, Prust, Beket, Kami. Uz nekolicinu drugih imena koja mestimično spominje, ovo su inspiracije njegovih refleksija.
Jasno da se one ne mogu ticati nikakvog stvarnog života.
Kertes kao tragalac za istinom, u biti nekonformista i po svemu sudeći marljiv i pošten učenik, tragični je junak dvadesetog veka. Mađar, jevrejskog porekla, preživela je žrtva Aušvica i Buhenvalda, svedok rušenja licemernih evropskih vrednosti koje pokušava pred sobom i u sebi da restaurira. Dnevnici su njegov izlaz iz depresije koja ga muči, oni su neurotični, uporni glas koji ponavlja jedno te isto tražeći izlaz iz osećaja besmisla - prvi unos u dnevnik identičan je onom trideset godina kasnije, ista su pitanja, ista teskoba, iste dileme, isti ton. Apsolutno ništa se u tom unutrašnjem svetu ne dešava niti menja, on je mrtav baš kao što su mrtve ideje sa kojima polemiše i kojima se nadahnjuje. Samo je depresija sve dublja.
Kertes je obuzet idejom transcendentnog, njega opseda duh, jedino on je vredan žrtve. Taj duh ne učestvuje u svetu, on živi u isposničkoj ćeliji, nosi klicu života koja nema gde da padne i zato je umetnik mislilac taj koji je dužan da je odneguje u sebi, hraneći je svojom misli, svojom krvlju, životom. Duh je razlog dovoljan po sebi, njegova vrednost meri se upravo neupotrebljivošću jer neupotrebljivost dokazuje da nema ništa zajedničko sa banalnim, običnim, niskim svetom.
Kertesa ne zanimaju životni detalji, beznačajne stvari svakodnevnog života, ali njega ne zanima ni politika, kao ni društvene promene. On u dnevnicima ostaje slep i nem čak i za pad Berlinskog zida. Krajnje neobično jer i u dnevnicima, kao i u romanima, on postavlja pitanja u vezi sa ličnom slobodom i otporom teroru totaliteta. Njegov egzestencijalizam neodvojiv je od političkog, od ideologije i totalitarizma, ali politikom odbija da se bavi držeći je za oblast nedostojnu duha. Umesto toga pojmove razmatra pseudofilozofski, što znači da se ne bavi tumačenjem pojma već njegovim implikacijama za svest, u čemu uspeva da vidi osnovu za objektivaciju. U tome takođe vidim robovanje autoritetu zapadne filozofije, kao da oseća obavezu da se izražava na način filozofa, iako ne utemeljuje filozofiju niti je kritikuje, on oponaša njen izraz. A sama pretpostavka da neka oblast mišljenja ili stvaranja ima određen, definisan, nepromenljiv izraz je smrt kreativnosti i originalnosti.
Zvučim kivno, iako nisam ljuta na Kertesa, a nisam jer on je imao razloga što pati. Imao je za razliku od mene stvarnog razloga za bes i cinizam. Imao je opravdanja da besni iz svoje isposničke ćelije, da, kada mu već nije bilo dato da sa plemenite visine, netaknut svetom, o njemu kontemplira poput Montenja, onda da ga sablažnjava, da ometa malograđanski red i mir kao divni ludak Diogen. Umesto toga, njegovi dnevnici su mučna borba sa samim sobom, borba da se istraje u pisanju, da se nađe motiv za pisanje i življenje. Inteligentni, ali neinspirativni; kritički raspoloženi, ali nekonzistentni; vođeni idejom lične slobode, ali uštogljeni. Kertes nema snage za mizantropiju veliku i strašnu poput Sioranove, nema dovoljno narcističkog besa da osudi čoveka i boga kao Niče, nema arogancije za prezir poput Šopenhauerovog, teatralnosti i pompeznosti Betovena, genijalnosti Vagnera, upornosti i discipline Hegela, psihotične kreativnosti Beketa, autentične misaonosti Kamija...
U njema ima poštenja i poštovanja za autoritete. Prvo ga je učinilo dobrim piscem, pouzdanim i značajnim svedokom. Drugo mu je oduzelo stvaralačku snagu. Nobelova nagrada za književnost koju je 2002. godine dobio je najmanje što je Evropa mogla da pruži čoveku koji je toliko istrajno i na svoju štetu celim svojim bićem dokazivao svoju evropsku pripadnost.

View all my reviews

Reči su varljive, sećanje još više

 

The Words by Jean-Paul Sartre
My rating: 4 of 5 stars

U nameri da se obračuna, ili pre razjasni, sa svojim buržoaskim nasleđem, svojim izvornim literarnim uzorima i idealima, Sartr nikada nije zvučao više buržoaski nego u ovoj autobiografskoj knjizi. Stil ove knjige je zapravo stil najbolje francuske građanske proze. Prerečena, ponekad liči na Šatobrijana (kojem se i podsmeva, ali i gaji prema njemu određenu nežnost i blagonaklonost) i na druge spomenike francuske kulture, prevaziđene, i gotovo zaboravljene, ali sa večnim mestom u bidermajer vitrinama buržoazije.
Ovo je pseudokritika, nepouzdana kakvo je i svako sećanje na detinjstvo ili bilo koje sećanje. Pisana četrdesetak godina kasnije, gotovo je sigurno da Sart u njoj pripisuje Sartru dečaku misli, zapažanja i stanja za koja dete nije sposobno čak i ako je darovito, a pogotovo nije moguće da sačuva sećanja upravo na njih. U najboljem slučaju, detinjstva se sećamo kroz događaje, vrlo jake emocije i čulne impresije. Rekonstrukcija prošlosti je zapravo iznalaženje logičnih i mogućih, ne nužno i verodostojnih i ubedljivih, razloga u detinjstvu.
Ima nešto neopisivo narcističko u ovoj biografiji, i ako na površini Sartr i zvuči kao da osuđuje sebe za dečije grehe gordosti, uobraženosti, idealizma, otuđenosti od stvarnog života, jasno je da on u ovakvom sebi uživa o čemu svedoči minuciozno hvatanje svih posebnosti misaonog i emotivnog sveta, stvaranje univerzuma značenja i asocijacija od svakidašnjih, po sebi ni po čemu značajnih događaja. I pored rasvetljavanja za njega ključnih faktora u detinjstvu, koji jesu mogli da odrede neke stvari u njegovom kasnijem radu i životu, koketiranje sa sopstvenom genijalnošću i samodoživljavanje nisu ostali sakriveni.
Stil se odlikuje literarnošću klasične književnosti koja je zaokupljena tim da zvuči dovoljno visoko i reprezentativno, odnosno da ne zvuči banalno čak i kada govori o banalnim stvarima, kao, na primer, o univerzumu onih čiji luksuz podrazumeva i bavljenje estetikom na način malograđanina i snoba. Ali Sartr je prosto izuzetan mislilac i tu činjenicu ne može da umanji ni ovaj gotovo sentimentalistički stil. On je zanimljiv u dedukcijama, analizama i apstrakcijama čak i kada postoje osnovani razlozi da se sumnja u verodostojnost i realnost građe.

View all my reviews

Pustite zveri, neka spektakl počne

Gledalac rijalitija je voajer koji ne čini nikakav drastičan prekršaj pred zajednicom, a prosečnom gledaocu rijaliti programa ovakav prekršaj ogrešenja o kolektivnu normu je najveći tabu koji podsvesno daje krila svim njegovim intimnim preverzijama. Norma i odbrana norme, strah od ogrešenja i mržnja onih koji se drsko oglušuju o nju, to je ukratko čitav univerzum i prostog čoveka i malograđanina sa kojim deli impotenciju duha i nepostojanje samosvesti, te zato kao i on rado i često nagvažda o moralu. Ovaj gledalac, koji u svojim očima odslikava standard po kojem je skrojeno paradno odelo svakog pristojnog i normalnog čoveka, može biti veoma zahvalan televizijama koje mu omogućavaju da neometano uživa u perverznoj podvojenosti njegovog bića između anksioznosti i brige od osude i slobode da da oduška svojim tričavim i banalnim porivima. Nagrada koju će od televizije dobiti ide čak i dalje od toga i biće ostvarenje najskrivenijeg sna koje je u televiziji ceo život i tražio jer televizija bolje nego iko ume da pomazi želje prosečnog čoveka, naučila je kako da mu šapuće na uvo bestidne laži koje njenog gledaoca prividno ljute što dinamici njihovog odnosa daje ukus grešnosti i uzbuđenja. Izverzirala se u pripremanju zalogaja koji neće dodatno opteretiti njegovo usporeno varenje intelektualnih sadržaja, kao iskusna konkubina podilazi njegovoj površnosti govoreći mu da je u toku sa svim dešavanjima, angažuje, stimuliše, mami, ubeđuje da je posebna samo zahvaljujući njemu i takvima poput njega, da je on taj koji svojim zahtevima, ukusom i kritikom kontroliše nju. On je kao odmazdu za laži prijatne njegovom uvu, kojima nema snage da se odupre, prostački vređa, upoređuje sa drugima, želi da je kazni, ali joj ostaje privržen i izdržava je bez ikakve svesti o tome koliko je njegova naslada duboka dok se simboličkim produžetkom penisa igra menjajući kanale, odnosno koliko joj prija kontrola istog ukoliko je žena.

Gledalac rijalitija je sa stanovišta televizije ciljna grupa koja se suštinski ne razlikuje od ostalih. Njegove želje, budući najbanalnije su samo najmasovnije i njoj zato najisplativije. Ona nije izbirljiva, zna kolika je sujeta onih od kojih živi, zato je nemoralna u njihovo ime, umesto njih. Ona je nemoralna i po sebi, ali za nju se opravdanje može naći. Ne oseća obavezu dušebrižja prema odraslim ljudima što niko ni ne treba da joj zameri, zamerati treba svima koji im se nameću kao tutori. Utemeljena kao bastion najbeskrupoznijih sistema, nema vremena da se bavi infantilnom neobavešćenošću svojih gledalaca o stanju stvari u svetu.

Svog najisplativijeg i najnezahtevnijeg gledaoca televizija posebno nagrađuje i promoviše ga u sudiju drugima. On se iz svoje beznačajnosti postavlja u udobnu poziciju svevidećeg oka u kojoj su se i bogovi sa Olimpa u božanskoj dokolici zanimali posmatrajući i nadgledajući smrtnike, birali one koje će bodriti i pomagati im kao i one na kojima će iskaliti svoj ćudljivi bes zbog uvređene sujete ili prosto iz božanske dosade. Bogovi su bili svesni da njihova očigledna dosada nije nimalo božanstvena zbog čega su možda sa takvom srdžbom često sudili smrtnicima jer su čak i patetični smrtnici zadržavali nad njima preimućstvo borbe sa neizvesnim krajem, napete do krajnjih granica koja je uvek pretila da ih uskrati za sam život te je zbog toga bila neopisivo zanimljiva i bogovi zato nisu mogli da odole da se upliću u ove borbe koje su im jedino i davale svrhu postojanja. Na poprište borbe ljudskih strasti, u kojoj su smrtnici kroz agoniju, patnje i užas dosezali slavu i trijumf ili slom i očaj, bogovi su se krišom spuštali da po sopstvenoj ćudi sapletu ili uzdignu nekog, iz kaprica ga gurnu sa ivice u ambis, navedu ga na zločin ili ga nagrade jer je njihov potomak začet u trenucima božanske pomahnitalosti i razuzdanosti. Ništa od toga nije ometalo bogove da zadrže svoje dostojanstvo i nadmoć baš kao što ni gledaocu rijalitija naslada u tuđoj borbi, poniženju, niskosti i rastrojstvu ne smeta da o sebi sudi kao o boljem od onih koje perverzno posmatra. Televizije kao Mojre daju konačnu reč koliko će ko trajati na pozornici koja simulira život, kao što ga svaki spektakl simulira. Na njihovu konačnu volju o početku, trajanju i kraju ne mogu direktno da utiču čak ni bogovi osim ako se ne odazivaju na ime Profit, a verni gledalac rijalitija biće pred ovim novim bogom uzdignut čak lestvicu više od olimpskih. Bog Profit će primati njihove SMS glasove kao molitve, žrtve i ponude i za uzvrat daće im ponekad milost uticanja na sudbinu učesnika rijalitija. Hitronogi Hermes može samo posramljeno da posmatra sa kakvom brzinom i lakoćom novi bog prima ove poruke o tome koga treba ukloniti sa pozornice jer nije dostojan pažnje gledaoca.

U psihološkoj areni rijalitija, baš kao i nekada u gladijatorskoj, svetina traži uzbuđenje nesvesna monstruoznosti slike u kojoj uživa. Umesto napregnutih mišića, mentalna snaga, umesto borbene veštine, mehanizmi psihološke odbrane, umesto mača ili koplja drskost, psovke, sociopatske crte. Zver ili horde koje treba poraziti će biti puštene iz najdubljeg mraka izmrcvarene psihe učesnika kada će svetina pasti u ekstazu kao nekada videvši krv. Otvorena rana, liptanje krvi, prskanje lobanje, krici bola, uzdasi patnje su potajna želja svakog gledaoca brutalnosti pretvorene u spektakl jer u njima nalazi oslobađanje od sopstvene agonije straha od smrti. Od arena pa do sumanute potrage za lajv izveštavanjima sa mesta nesreće, za fotografijama zločina, reportažama sa ratišta, brojanjem mrtvih, masakriranih, nastradalih u prirodnim katastrofama ili ljudskim faktorom izazvanim nesrećama, proteže se jedan isti glas:  - Taj koji umire nisam ja, budući da gledam, ja sam živ, patnja i smrt su nešto što samo posmatram sa bezbedne udaljenosti, ja sam pobednik, a poraženi je tamo i ne tiče me se, ne želim da imam ništa sa onim koji umire kao pseto – bunca uzbuđeni, nesvesni, zakržljali um gledaoca. On oseća olakšanje jer je na trenutak rasterećen sopstvenog straha, uzbuđuje ga sama pomisao da je živ, viče iz glasa, udara nogama, potvrđuje sebe kao bezumnika, ali ipak živog. Spektakl mu to dozvoljava. Ne mora da bude licemeran i da se pravi da je potresen kao što to čini u svakodnevnim prilikama, arena mu daje slobodu da u transu traži smrt osramoćenog, ranjenog gladijatora koji mu je mučan jer niti je vešt da zada smrtni udarac niti dovoljno slab da mu neko prolije krv, takvog mrzi. Kao što gledalac rijalitija mrzi one koji ih ne uzbuđuju jer zadržavaju prisebnost, ne odlaze u ekstrem. Nad takvima žele moć da ih kazne, izbace ih i uskrate im slavu. Da im se osvete što su ih lišili oslobađanja od sopstvenih strahova da ne ispadnu poniženi, osramoćeni, ismejani, prezreni, odbačeni, koji ih uznemiravaju tek nešto malo manje od smrti. Pokazati slabost, a naročito ispasti smešan u javnosti, u očima prostog čoveka i malograđanina, koji su najvernija televizijska publika, ravna je psihološkoj smrti. Gledalac želi pad i poniženje, želi da se smeje učesniku, da ga žali i prezire što je jadan i izvrgnut podsmehu svih. Ili to ili dominaciju sa kojom će se identifikovati i koja će ga podsetiti na moć koju ima da kao dokoni bog pokretom prsta da vetar u leđa svom miljeniku ili miljenici.

Ovakav gledalac prezire ono što ga prisiljava da razmišlja, naročito o sebi. Pogotovo mrzi umetnost, zbog čega je kulturni, umetnički medijski sadržaj smetnja televizijama na koju može da je primora samo zakon. Da je sposoban da je razume i uživa u njoj, gledalac rijalitija i uopšte predani televizijski gledalac, ne bi bio to što jeste, nedovršena, gotovo amorfna masa izmešanih, kontradiktornih nagona, koje socijalne norme i zakoni, strah od kazne i osude čuvaju od povređivanja sebe i drugih. Silina unutrašnjih procesa, nagona, želja, ideja i vizija bi ih, da nisu potisnute, bez sumnje dovele do neke vrste ludila zbog čega se vrhunske umetnosti klone. Njima je potrebna prosta, jasna emocija koja ih neće opterećivati, emocija normalna, pristojna, logična, korisna, plemenita kojom će potvrditi svoje veze sa svetom i svoju sliku o sebi, sliku dobrih porodičnih ljudi, patriota, filantropa, poznavalaca, avanturista, preduzimača, buntovnika, informisanih kritičara sveta, čuvara vrednosti itd. Takve emocije im televizija svesrdno poklanja kao ulaznicu u simulakrum zajednice. Ali kako ih poznaje bolje od njih samih, pruža im i prostor da zadovolje svoj banalni mrak, da umire svoje nesvesne strahove, da nahrane sadizam, potrebu za pornografijom, agresijom, ogovaranjem, osudom, nadmetanjem, i to sve nekažnjeno i neprimećeno, pod okriljem masovnosti. Forma rijalitija je njihova 1001 noć, najlepša bajka, perverzna a dozvoljena koja ih umotava u velove iluzije o kontroli i moći bez kojih bi njihova egzistencija bila najpotresniji pad. 

Teorije zavere potpisuju glupost i zlo

Zanimljivo bi bilo istražiti od kada datiraju prve teorije zavere, iako je to, verovatno, nemoguće jer njihovo poreklo može biti dvojako, može počivati ili na neznanju ili na svesnom manipulisanju činjenicama. Ali dok izvor, koji bi bio polazište takvog istraživanja, može biti različit, ono što jednom nastalu teoriju zavere održava je uvek isto - malicioznost, malo ili nimalo znanja o temi i nepostojanje logičkog, inteligentnog i kritičkog mišljenja. 

Prvi koji je obratio pažnju na fenomen teorija zavere u moderno vreme jeste filozof Karl Poper koji ih je objasnio kao mehanizam kojim se odgovornost za nešto prebacuje na druge, kada čovek pokušava da se ili odbrani ili pronađe krivce za ono što smatra da ga ugrožava. Ova ideja o prebacivanju odgovornosti, odnosno o mogućnosti da se stvori mehanizam kojim odgovornost može da se ukloni, je naročito zanimljiva u političkom smislu i za moderne države u kojima se odgovornost delegira na niz instanci unutar društva gde često nije jasno ko treba da preuzme odgovornost za nešto. Postoji tenzija inherentna svakoj vlasti koja se svodi na to da vlast pokušava da održi sistem koji će odgovarati ako ne svima, onda bar onom broju koji je dovoljan da je održi i između težnje svake vlasti da stepen kontrole učini što je moguće većim. Kako to nikad nije popularno i teško se pravda, zgodno je da postoji neprijateljski faktor od kojeg je potrebno odbraniti se i zbog kojeg se kontrola i spovodi. Izmišljanje neprijatelja je zato večna tema svakog režima.   

Ovo upućuje na političke korene teorije zavere i sigurno je da među nebrojenim teorijama koje su nastale samo u prethodnih sto godina, mnogo njih je bilo ili jeste upravo instrument političkog, tačnije podrivanja političkog, što je opširna tema za sebe kojoj se treba posebno posvetiti.

Umberto Eko je gotovo ceo svoj život posvetio i fenomenu teorija zavere i razmatrao ih je iz više uglova, kao filozof, kao semiotičar, kao analitičar političkih dešavanja i kao književnik. 

Poslednji njegov roman, objavljen 2010. godine  je suma njegovog rada na ovoj temi. "Praško groblje" je bez sumnje "najteža" Ekova knjiga i pretpostavljam zbog toga njegova najmanje popularna i čitana knjiga. Ona je, verovatno, njegova stilski i kompoziciono najslabija knjiga. Ali nakon što se jednom suočio sa tim da je velikom broju čitalaca čak i "Ime ruže" bila zahtevana i komlikovana knjiga, zbog čega je čak pristao da objavi njeno skraćeno ili pojednostavljeno ozdanje, Eko moguće posle toga nije ni želeo mnogo da se zamara kako da udovolji ukusu onih koji imaju problem da se izbore i sa običnom istorijom. Za razliku od "Imena ruže", "Praško groblje" nije obična istorija, to je detaljna, zamršena, isprepletena istorija Evrope u periodu pre II svetskog rata. Samo jedan lik, od preko stotine njih, nije istorijska ličnost, i to je glavni junak. Svi ostali akteri imaju svoje mesto u istoriji što ovu knjigu čini prezahtevnom čak i istoričarima, odnosno bez usputnog istraživanja o aferama, događajima i akterima o kojima Eko, nekada detaljnije, a nekada samo u aluzijama govori, čitalac može da se oseća kao da luta kroz lavirint promašujući znake i putokaze i sigurno je da će se osećati frustrirano ukoliko nije krenuo u avanturu sa namerom da nešto nauči, odnosno u avanturu koja je i bila Ekova najvažnija misija. 

Upitan o razlogu zašto je samo jedan lik fiktivan, Eko je jednostavno odgovorio da u slučaju da nije ubacio taj jedan lik, morao bi objaviti još jedan akademski rad, a to prosto nije želeo. 

Tema "Praškog groblja" je previše bitna da bi ostala samo u registru akademske literature. Ovaj roman se bavi istorijskom pozadinom nastanka najmonstruoznije i najopasnije teorije zavere do danas, antisemtiskim spisom "Protokoli sionskih mudraca", spisa koji je inspirisao mržnju prema Jevrejima u Evropi na početku XX veka. U ovom špijunsko-istorijskom romanu, Eko za nas otvara  arhive i kao građu koristi saznanja o zamršenoj mreži političkih previranja od Italije do Rusije. Njegov glavni junak, Simonini, otelotvoruje špijuna službi koje su operisale u Evropi s kraja XIX i početka XX veka, on je prototip beskrupuloznih plaćenika iz senke, prvi špijun u modernom shvatanju stvari čije se delovanje upliće u inspirasanje i pokretanje nemira i revolucija, smenjivanje vlada (Italija, Pruska, Rusija, Francuska), do kreiranja afera i uklanjanja pojedinačnih protivnika (Drajfus). Simonini je moguće najgroteskniji lik svetske književnosti, potpuna moralna nakaza koja baulja kroz smutna vremena čineći ih još nesigurnijima.  

Njemu će Eko dodeliti ulogu sastavljača "Protokola" ispredajući oko Simoninijevog života priču o stvarnim istorijskim akterima koji su antisemitizam, često iz samih državnih vrhova, širili masovnim kanalima za koje se forma teorije zavere pokazala kao najefektnija budući da ova forma adresira one koji istinu niti žele niti mogu da prepoznaju, bilo zato što su mržnjom i strahom već zaraženi ili zato što su prosto glupi, no najčešće je u pitanju i jedno i drugo. 

Naručilac "Protokola" bila je ruska obaveštajna služba Ohrana. Ruski istoričar Mihail Lepekin je 1999., kada su otvorene državne arhive SSSR-a, došao do podataka o detaljima plana čiji cilj je bio kompromitovanje bogatih Jevreja u Rusiji koji su imali i znatnu političku moć. Direktni nalogodavci bili su ministar unutrašnjih poslova Ivan Golemikin i šef tajne policije Petar Rakovski. "Protokoli" su naručeni u Parizu i u vreme o kojem Eko u romanu govori, već su napisane prvobitne varijante "Protokola". Zna se da izvorna priča potiče od Hermana Gedšea, pruskog špijuna koji je u romanu "Bijaric" iz 1868. plagirao satiru Morisa Žolija "Dijalog između Makijavelija i Monteskjea" i Diminu knjigu "Jozef Balzamo" u kojoj Dima opisuje fiktivni skup masona. Gedše će priču o Diminih fiktivnih 12 masona preinačiti u 12 vođa izraelskih plemena koji se sastaju na groblju u Pragu gde kuju plan kako da pokore svet i u tom obliku izaći će kao pamflet u Sankt Peterburgu 1872. da bi se kao "Protokoli sionskih mudraca" u izdanju Sergeja Nilusa pojavili 1903. 

Mreža događaja i likova romana "Praško groblje" se u ovoj tački stapaju u jedno i Eko nas uvodi u detalje nastanka ove zavere posebno zabavljen činjenicom da njenu osnovu čini roman jednog od njegovih omiljenih pisaca anaturističkog žanra, Aleksandra Dime. Upravo struktura ovakvih, avanturističkih romana sa elemntima misterije i pseudoistorije je ono što teoriji zavere inače daje na zanimljivosti i popularnosti. Drugi izvor "Protokola", Žolijev satirični spis je spis koji je lako dostupan i danas i ono što budi nevericu kada su "Protokoli" u pitanju je činjenica da je u njih poverovalo i da i dan-danas veruje određeni broj ljudi (morali bismo znati koji), od kojih bi svako sposoban bar za minimum intelektualnog napora bez problema mogao da uporedi Žolijev spis i "Protokole" i utvrdi da su "Protokoli" očigledan plagijat u šta može da se uveri čak i na Vikipediji, te da ukoliko i dalje sumnja pronađe Žolijeve "Dijaloge" i čita ih uporedo sa "Protokolima":

Kako nastaju zajmovi? Emisijom menica koje podrazumevaju da se Vlada obavezuje da plati kamatu srazmernu kapitalu koji je pozajmljen. Tako, ako je zajam 5%, država, posle 20 godina, mora da plati sumu ravnu pozajmljenom kapitalu. Kada prođe 40 godina, plaća dvostruko, posle 60 godina trostruko, a opet ostaje dužnik za celi iznos kapitala. (Monteskje u Žolijevom "Dijalogu")

Zajam - to su emisije državnih menica koje sadrže procentnu obavezu srazmerno sumi kapitala. Ako je zajam 5%, onda će država kroz 20 godina uludo platiti procentnu sumu koja će biti ravna uzetom zajmu; za 40 godina plaća dvostruku sumu a za 60 godina - trostruku, a dug ostaje uvek onaj isti neuplaćeni dug. ("Protokoli sionskih mudraca")

Kao bog Višnu, moja štampa će imati stotinu ruku, a ove ruke će stvarati sve različite nijanse mišljenja širom zemlje. ( Makijaveli u Žolijevom "Dijalogu")

Štampa će, kao indijski bog Višnu, imati stotinu ruku od kojih će svaka pipati puls čiji god hoćete u javnom mnjenju. ("Protokoli sionskih mudraca")

Obrazac je jasan. Politički spis koji je Žoli napisao kao kritiku Napoleona III biće upotrebljen kao osnova (otuda ideja o planu da se zavlada svetom, taj svet je zapravo ekonomija i politika Francuske), ali će biti inkorporiran u popularnu i maštovitu Diminu priču da bi se kao  i ona lako prenosila i prepričavala, odnosno da bi se omogućilo dodavanje fantastičnih ili zanimljivih motiva (kada i ako interesovanje padne) i to sve u klimi već postojećeg otvorenog antisemitizma u Evropi. Možda onda ni ne čudi što je lavina pokrenuta od strane obaveštajnih službi zamah dobila sa Hitlerom koji je  "Protokole" naročito vrednovao pa su uvršteni u obavezno nacističko štivo. 

Simonini je nakaza. Eko je u tome bio vrlo jasan. Samo potpuno nakazno biće može stajati iza takve zamisli. Ali tvrdio je da Simonini nije usamljen, štaviše Eko je mislio da mi živimo u svetu Simoninija. "Praško groblje" je napisao zato što je verovao da ista stvar može u svakom momentu i danas da se ponovi, da ono što nam sa distance sada izgleda kao sumanuta ideja, može ponovo da zaživi. Ja u ovo kada sam čitala knjigu nisam verovala, odnosno imala sam utisak da Eko ipak donekle preteruje. Međutim, od početka pandemije virusa korona i sa nagoveštajem krize koja iza nje sledi, broj teorija zavere raste praktično iz nedelje u nedelju i to me po sebi ne čudi. Ali primetila sam da se "Protokoli" kao avet iz pakla sve češće javljaju i navode kao verodostojan izvor u kojem između ostalog postoji objašnjenje i za trenutnu pandemiju. Dovoljno je samo u pretraživač ukucati naziv i pratiti trag portala i veb-stranica koji ih navode kao istorijski i relevantan spis i videti da je broj izdavača i izdanja zapanjujuće veliki. 

Možda je potrebno da se demokratska društva, ukoliko te žele i da ostanu, koje od fašizma razlikuje između ostalog i to što knjige ne zabranjuju, zapitaju nemaju li obavezu prema sebi, svojoj budućnosti, i pre svega prema žrtvama izopačenih ideologija, da zahtevaju da knjige poput Hitlerove "Moje borbe" ili "Protokola sionskih mudraca" mogu da budu objavljivane isključivo uz kritičke komentare u uvodu u kojima će se čitalac podsetiti istorije ili, verovatnije, saznati o njoj, tj. o strahotama koje su ovakve knjige inspirisale. 

Silovanje kao kulturološki konstrukt

Seksualno nasilje, a posebno silovanje, decenijama se predstavlja kao gotovo karikaturalan čin. Silovatelji se smatraju ...

Posted by Biljana Keller on Sunday, January 17, 2021

A Voice of One's Own

Epizoda o Virdžiniji Vulf i Blumsberi grupi na SoundCloud  

Nacionalizam i diskurs o žrtvama fašizma

 Završetak emisije “U središtu pažnje” emitovane 28. 04. 2020. na Radio Beogradu 1 u kojoj govori episkop pakračko-slavonski, predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i autor knjige "Holokaust u Jugoslaviji" Jovan Ćulibrk. 

Sa njim je u Jasenovcu prošle godine razgovarala Ana Tomašević.

Ceo intervju ovde  

Voditeljka: [49:28] Poslednjih decenija svedoci smo oživljavanja retrogradnih šovinističkih pa i nacističkih ideja u celoj Evropi. Čega je to posledica?

Episkop: [49:39] Mislim da ne treba tek tako u Evropi doživljavati svako obnavljanje evropske konzervativne ili tradicionalne struje ili desnice, ako tako hoćemo, sa oživljavanjem šovinističkih ideja. Evropa ima razloga za jednu konzervativnu i tradicionalističku obnovu, to je apsolutno. S jedne strane, evropsko društvo je ugroženo ultraliberalizmom koji smo naročito od pada Berlinskog zida doživjeli i koje prosječan, standardni Evropljanin doživljava kao ugrožavanje njegovog identiteta. S druge strane, doživeli smo nagli rast ekspanzivnog islama, jednog novog islama, radikalizovanog, izmjenjenog, što je neko jako lepo rekao, kao da je to islam napravljen po meri komunizma. Znači, islama koji je kao takav isto globalni fenomen, a koji isto tako ugrožava ono što je biće Evrope, kako to prosečan Evropljanin doživljava. To je jedna strana. S druge strane, mi imamo pojavu koja je očigledna, a to je da se radi svojih geopolitičkih potreba zapadni svjet još od početka 90-ih, iako s jedne strane promoviše ultraliberalizam i propagira ga, s druge strane, podstiče ekstremni šovinizam u slučajevima gdje je to njemu trebalo. To je 90-ih bilo na Balkanu gdje se za potrebe stvaranja novih državica nadovezivalo na komunističko stvaranje nacija i od tih nacija su pravljene ekstremne šovinističke nacije koje su, naravno, bile potrebne radi svojih geopolitičkih potreba, a danas to vidimo savršeno na primeru Ukrajine, gdje se upravo podstiču najradikalnije, pronacističke grupe iz II svetskog rata kao nosioci nove svjesti Ukrajine, koje u stvari samo treba da posluže onome što je nečiji geopolitički cilj.

Voditeljka: [51:53] To sam vam pitanje postavila samo zbog toga što celu emisiju razgovaramo o kulturi sećanja i o velikim zločinima koji su se desili u XX veku, pa je na kraju pitanje da li je jedan dan sećanja dovoljan odgovor na to?

Episkop: [52:09] Mi smo kao narod obilježeni II svetskim ratom, kao što smo obilježeni Kosovskom bitkom, Kosovom i Metohijom. Mi ne živimo s tim jedan dan.

Kraj intervjua.

U završnom delu intervjua episkop Ćulibrk izneo je niz problematičnih izjava na čiji smisao ću se ovde osvrnuti.

Pre analize značenja, zanimljivo je napomenuti da je ovaj iskaz vrlo jasno formalno markiran predloško-padežnom konstrukcijom koja govori o episkopovoj poziciji govornika i na ono što nije u redu sa njom.

U njegovom odgovoru na prvo pitanje konstrukcija - sa jedne i sa druge strane - javlja se pet puta u svega nekoliko rečenica i to ovim redosledom:  s jedne strane, s druge strane, to je jedna strana, s druge strane, s druge strane.

U ovih nekoliko rečenica episkop pravi pregled čitavog niza izrazito kompleksnih socijalnih, istorijskih i političkih fenomena koje prema njemu predstavljaju - dve strane.

Obrazovanom slušaocu, odnosno čitaocu nije potrebno objašnjavati da za objektivno sagledavanje spomenutih fenomena strane ne dolaze u obzir, da se fenomeni odlikuju varijacijama, stepenom, oblicima, modusima, okolnostima, intenzitetom, preklapanjima, itd.

Šta je cilj ovakvog simplifikovanog predstavljanja stvari kada ne dolazi iz pozicije ignoranta, već iz pozicije autoriteta (duhovnog vođe i intelektualca)? Potrebno je videti šta zapravo znače ove tako naglašene strane u episkopovoj izjavi.

Ovo su ideje i pojave koje je episkop navodno objasnio:

-          istorijska desnica i aktuelni desni pokreti

-          tradicionalizam i konzervatizam

-          šovinizam

-          ultraliberalizam

-          pad Berlinskog zida

-          evropski identitet

-          radikalni islam

-          komunizam

-          geopolitički interesi

-          ratovi 90-ih na Balkanu

-          nacija

-          Ukrajina

Jasno da u osam rečenica episkop ne objašnjava značenje pojmova, i to iz dva razloga. Prvo, to je nemoguće učiniti u osam rečenica, i drugo, to niko od njega ni ne traži, odnosno voditeljka ne oseća potrebu da to učini. On se, dakle, oslanja na znanje slušalaca kojima nekritički prenosi svoje zaključke. Ili se, možda, oslanja upravo na neznanje i na prećutno ideološko slaganje koje ne postavlja nikakva pitanja.

Međutim, ovde se ne radi samo o pojednostavljivanju već i o fundamentalnom nerazumevanju i/ili pogrešnom interpretiranju pojmova.

Episkopovi zaključci su sledeći:

-          Evropa apsolunto ima razloga za konzervativnu i tradicionalističku obnovu. (U realnosti, Evropa ima 12 monarhija, a države se međusobno razlikuju po stepenu tradicionalizma i konzervatizma. Dovoljno je uporediti Mađarsku i Norvešku, Poljsku i Švedsku, Veliku Britaniju i Francusku ili Dansku i Island da bi se uočile razlike, a spektar je svakako mnogo širi.)

-          Nije svaka desnica i šovinistička. (Tačno. Najčešće se prihvata klasifikacija na pet tipova desnih pokreta - reakcionarne, umerene, radikalne, ekstremne i nove. I dok desnica može da postoji bez šovinizma, šovinizam mimo desnice ne postoji.)

-          Evropa je ugrožena ultraliberalizmom od pada Berlinskog zida. (Šta bi bio ultraliberalizam? On je prema episkopu nešto što ugrožava, dakle, negativna je pojava. U politici, liberalizam može da bude i konzervativni kao i ekonomski. Episkop, koji nekako zna šta misli i oseća “prosečni” Evropljaninin (?) ne kaže – liberalni, neoliberalni ili ultraliberalni kapitalizam koji jeste uzrok izrazitog nezadovoljstva nekih članica Evropske unije. A ne kaže, verovatno zato što je kapitalizam bazična vrednost upravo konzervativnih pokreta čiju još jaču restauraciju on želi. Umesto toga kaže - ultraliberalizam koji se u evropskoj politici danas čuje isključivo u kontekstu migrantske politike.

-          Pad Berlinskog zida je bio početak rušenja evropskog identiteta. (Ovo je potpuno bizaran zaključak, ali zanimljiv jer episkop bira da ostane slep za činjenicu da je jačanje liberalne demokratije dovelo do pada komunizma koji je za njega takođe neprijatelj evropskog identiteta. Generalno, episkopova briga za evropski identitet je veoma velika i broj neprijatelja je velik.)

-          Novi, izmenjeni islam je napravljen po meri komunizma. (Duhovno-religijski pokret nije nikako mogao biti napravljen po meri dijalektičkog materijalizam jer ovaj takve ideje negira. Prema episkopu, islam kao i komunizam su globalni fenomeni koji takođe urušavaju evropski identitet. Međutim, istina jeste da ne postoji religija ili ideologija koji danas nisu globalni fenomeni. Islam je pritom deo evropskog kulturnog nasleđa od  8. veka, kao što je komunizam kao ideja egalitarnog društva deo evropske istorije od antičke Grčke, a od 19. veka i deo političke istorije moderne Evrope. Komunizam i levi pokreti na zapadu su sasvim regularni politički pokreti, pa tako i vlade nekih kapitalističkih zemalja danas formiraju i komunističke partije u kolaciji sa drugim strankama. Komunizam, dakle, nije monolitna formacija, razlike između npr. Italijanskog komunističkog pokreta i staljinizma su velike kao razlike između Demokratsko-hrišćanske unije i nacista, obe desne.)

-          Zapadni svet propagira ultraliberalizam, ali u isto vreme podstiče šovinizam zbog geopolitičkih potreba. (Zapadni svet je očito potrebno spasavati od njega samog. On ugrožava sam sebe tim ultraliberalizmom, ali zadržava moć da nekog drugog ugrožava svojstvom za koje nije jasno odakle potiče - da li šovinizam postoji u tom istom zapadnom svetu koji on onda delegira na druge ili su ti drugi latentni nosioci koji se onda podstiču jer nemaju sopstvenu volju.)

-          Ultraliberalizam se na Balkanu nadovezao na komunizam koji je stvarao nacije i gurao ih u šovinizam. (Zapanjujuće je kako episkop u svojim vratolomnim dedukcijama uporno povezuje pojmove koji isključuju jedan drugog. Liberalni, kapitalistički zapad je bio u hladnom ratu sa komunističkim zemljama i radio na njihovom rušenju. Ali onda se, kaže episkop, ipak na njega nadovezao. Saznajemo da nacije po sebi definitivno nisu sposobne za šovinizam, njega njima neko probudi, mimo njihove volje.)

-          Stvaranje nacija vidimo savršeno na primeru Ukrajine. (Za episkopa ni Ukrajinci nisu istorijska realnost. U Ukrajini liberalizam podstiče i nacizam. Ovo traženje uzroka u nekom drugom je očigledno episkopov metod. Istorija nas, međutim, podseća da su svi narodi bili sposobni za fašizam. Ukrajincima nije bio potreban nikakav opskurni ultraliberalizam koji episkop koristi kao agens istorije, kao što ni Srbima nije bio potreban da se određenim delom svrstaju na stranu saradnika Nemačke, ili Hrvatima da osnuju ustaški pokret, kao uostalom ni bilo kojem drugom narodu. Istina je da svaki narod u sebi ima potencijal za fašizam i da krivca za to nije potrebno tražiti u drugima nego u njemu samom.)

Vidimo, dakle, da su na jednoj strani evropske, konzervativne vrednosti koje pravoslavni episkop zastupa, a na drugoj su svi drugi.

Poslednji njegov odgovor - da smo mi kao narod obeleženi Kosovskom bitkom i II svetskom ratom - takođe izaziva čuđenje. Zašto ne i Prvim svetskim ratom ili velikom seobom Srba ili ustancima ili ratovima devedesetih...?

Evo zašto.

U Predlogu Zakona Spomen žrtvama fašizma na Starom sajmištu, čiji je sastavljač episkop Jovan Ćulibrk stoji i sledeće: „genocid nad srpskim narodom“, koji su, kako se navodi, „izvršili Nezavisna Država Hrvatska, kao i Nemačka i njeni saveznici i pomagači, a posebno albanski kolaboracionisti na Kosovu i Metohiji za vreme Drugog svetskog rata u periodu od 1941. do 1945. godine na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije“. (1)

Ovaj Predlog Zakona inače je u javnosti izazvao negodovanje jevrejske zajednice (koja nije učestvovala u njegovom sastavljanju), Helsinškog odbora za ljudska prava kao i reakcije istoričara, istraživača žrtava fašizma u II svetskom ratu poput Milana Koljanina koji je tom prilikom javnosti objasnio koliko je bitno da se shvati šta logor Staro sajmište predstavlja.

Sporno je između ostalog i to što bi se prema nacrtu, ustanova spomen-žrtvama bavila prvenstveno genocidom nad srpskim narodom u NDH, Srbiji i na Kosovu, dok bi muzeji posvećeni jevrejskim i romskim žrtvama biti prostorno i tematski izdvojeni. 

Logor Staro sajmište teritorijalno jeste bio na teritoriji NDH, ali se u idejnom projektu memorijala izostavlja činjenica da je nadležnost i glavnu ulogu u ubijanju Jevreja, Roma i Srba antifašista u logoru imala srpska vlada Milana Nedića. 

Kosovsko stradanje, inkorporirano u ideju svesrpskog stradanja (koje potpuno neverovatno ni ne spominje I svetski rat) je ideja koja zapravo reflektuje aktuelnu politiku, tačnije politiku nekadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića.

U emisiji "U središtu pažnje" episkop je izneo tvrdnju i da SFRJ nije činila ništa za spomen sećanja na žrtve Jasenovca, što je neistina (2). Prva inicijativa o dokumentovanju stradanja u Jasenovcu sprovedena je u Zagrebu (3), isto kao što je, na primer, hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić, kojeg su ubili četnici, prvi ovekovečio stradanje u Jasenovcu u svojoj besmrtnoj poemi "Jama", (4) a koja se decenijama nalazila u čitankama "od Vardara pa do Triglava". Nacionalistička ideologija, srpska i hrvatska, koja je vodila ratove devedesetih je ta koja ove i slične činjenice ne želi da čuje.

Buđenje nacionalizma i rušenje SFRJ je dovelo do toga da žrtve fašizma počnu da se dele na naše i njihove i da se argumenti i motivi za ratove i bezumne zločine na Balkanu tokom devedestih godina pronalaze i u takvoj podeli žrtava iz II svetskog rata pa je tako potisnut termin antifašizam koji je bio istinski zajednički imenitelj svih stradalih žrtava, kako u Jasenovcu, tako i na Starom sajmištu. Jer ako se već govori o stranama, u Drugom svetskom ratu zaista postoje samo dve - nacisti sa saveznicima i narodi i pojedinci koji su bili njihove žrtve.

(1) Uklanjanje Nedićevih tragova u zločinu Holokausta

(2) Istorija memorijalnog kompleksa Jasenovac u SFRJ  

(3) Zločini u logoru Jasenovac  

(4) Poema "Jama"

 

Nevolja sa rodom

U svom kritičkom ogledu “Nevolja sa rodom” Džudit Batler je pokušala da sastavi pregled onih teorija koje su u najvećoj meri uticale na formiranje pojma roda i na njegovu upotrebu u savremenim feminističkim i rodnim teorijama i politikama. Ovo njeno delo smatra se kultnom i popularnom literaturom feminizma čime se verovatno najviše misli na uticaj koji je Batler njim izvršila na feminizam. Kod nje, međutim, nema ničega što bi podilazilo ili povlađivalo masovnom ili popularnom ukusu, počevši od njenog zahtevnog filozofskog metoda, preko obima teorija koje kritikuje pa do samih zaključaka koji pozivaju na radikalnu promenu u, pre svega, feminističkoj praksi.

U ovoj knjizi Batler preispituje različita teorijska polazišta kako bi predočila njihove granice i manjkavosti. Osvrće se na Levi Strosa i strukturalizam, Fukoa, poststrukturalizam, sa naročitom pažnjom bavi se psihoanalitičkom teorijom Frojda i Lakana, polemiše sa Ničeom, Sartrom, Delezom, Deridom i drugima, ali najviše se osvrće na feminističke teorije Simon de Bovoar, Lis Irigaraj, Monik Vitig i Julije Kristeve. U tom smislu knjiga je dragocena kao filozofsko-kritička rasprava i istorija razvoja jedne ideje. Njena manjkavost je što čitalac ne može da dočeka da čuje mišljenje same Džudit Batler. U knjizi je najmanje prostora dato upravo njenim zaključcima o polu, rodu i feminizmu, a oni nas najviše interesuju.

Batler je veoma nepoverljiva prema jeziku, a naročito kada razmatra rod. Kao i Fuko, i ona smatra da ni gramatika ni stil nisu politički neutralni. Njena osnovna teza je da je rod performativan i diskurzivan, da ne počiva ni na kakvoj ‘unutrašnjoj suštini’ već na činovima koji su posledica rodno određene stilizacije tela.  Za nju ne postoji rodni identitet iza izraza roda, taj identitet se peformativno uspostavlja samim ‘izrazima’ za koje se pogrešno misli da su njegov rezultat. Njoj je naročito važno da se uoče opasnost i greška u postuliranju rodnog identiteta kao ontološke kategorije koja prethodi zakonu ili kulturi, nekog ‘izvornog’ ili ‘pra’ stanja u kojem je, navodno, ženstvenost, onako kako je definisana I shvaćena iz sadašnje pozicije, postojala nezavisno od represivnog, muškog zakonodavnog principa. Za nju je ovo utemeljujuća bajka karakteristična za juridičke sisteme klasičnog liberalizma kojim oni daju legitimitet društvenom ugovoru jer se ‘prirodno’ ili ono ‘pre’ (koje postoji samo kao hipoteza) tumači kao argument zakona, pa je, na primer, nešto dobro zato što se proglašava “prirodnim” kao što, recimo, može biti dobro jer spasava od nekog stanja pre. Pravac moguće manipulacije je, dakle, dvostruk. U ovakvim situacijama nemoguće je formulisati kritiku zakona jer vraćanje na vreme pre zakona (što je ujedno i vreme pre kulture i jezika) nije moguće. Batler ovim ukazuje na ono što su prema njoj ograničenja feminističkih teorija koje operišu pojmom ‘izvorne ženskosti’ i vremenom ‘pre’, a koje vide kao svoj cilj. Vraćanje na nekakvu originalnu ili izvornu ženskost je način kojim juridički princip postiže legitimnost jer upravo takvo poimanje roda čini nemogućim odbacivanje normativnih principa rodnih razlika.

Vraćanje izvornoj ženskosti Batler vidi kao palanački ideal koji odbacuje zahtev savremenog doba da rod predstavi kao složenu kulturnu konstrukciju. Ovo postuliranje pola, roda i seksualnosti u polje ‘pre’, ‘izvan’ ili ‘s one strane moći’ čime oni navodno postaju slobodni, je za nju politički nepraktično i kulturno nemoguće. Ona predlaže promišljanje subverzivnih mogućnosti seksualnosti i idenititeta unutra postojećih odnosa moći, pogotovo zato što je mehanizam potiskivanja (i ženskog principa), kako je i Fuko pokazao, istovremeno prohibitivan i generativan što ga čini naročito otpornim. Suština ovog paradoksa je da ono što se potiskuje nije spoljašnje kulturnim normama, te norme same definišu šta je to što će biti potisnuto, ograničeno i na druge načine kontrolisano. Jednostavnije rečeno, ne postoji nikakva pukotina u postojećem juridičkom, normativnom sistemu kroz koji bi bilo moguće umaći da bi se on onda srušio ili prevrednovao, pogotovo zato što su i postojeće metode pa i sam jezik njegov produkti. Štaviše, ideja o ženskoj reproduktivnoj funkciji ili moći kako je recimo Kristeva naziva, je kulturno definisana kao prirodna, ona je naturalizovana upravo u svrhu očuvanja polne i rodne razlike.

U vezi sa ovim su i ograničenja svake identitetske politike. Uspostavljanje ‘stanja pre’ , nekakve čiste ili izvorne (pa otuda i primarne) ženskosti (one koja nije već sputana ili ograničena kulturnom normom) je zapravo utvrđivanje identiteta, odnosno untrašnje koherentnosti subjekta koje sobom nosi neizostavno očekivanje da se feminističko delovanje mora ustanoviti na tom identitetu oko kojeg postoji konsenzus, dok je u realnosti za veliki broj žena svaka, bilo koja definicija žene sporna, neadekvatna ili nedovoljna. Ovo vodi isključivanju i diskriminaciji svih koji identitetom nisu obuhvaćeni što su opasnosti svake identitetske politike. Iako je ova knjiga objavljna1990. i praktično se ne bavi pitanjima transrodnosti, jasno koliko je Batler dobro ukazala i upozorila na zamke identitetske politike, pogotovo u kontekstu borbe za ljudska prava. Pa smo tako svedoci uskraćivanja prava transrodnim osobama I njihovog isključivanja iz grupe jer se ne uklapaju u ustanovljene definicije, odnosno identitete žene/muškarca. Ova tendencija uspostavljanja identiteta koja je svojstvena mnogim feminističkim teorijama je nešto što Batler vidi kao zajedničko sa maskulinističkom ekonomijom označavanja. Totalizujući iskazi i gestovi feminizam svode na mehanizam koji samo reprodukuje represivni mehanizam utemeljivačke politike. Ta pozicija globalnog subjekta je pozicija koju koriste imperijalističke strategije koje bi feminizam trebalo da kritikuje. Batler zato predlaže novu feminističku teoriju i politiku koja će izbeći postvarenje roda i identiteta i postaviti promenljivu konstrukciju identiteta kao svoju metodlogiju pa i cilj.

Revolucionarnost pristupa Džudit Batler feminističkoj teoriji ogleda se i u njenom razmatranju pola kao takođe kulturnog konstrukta u kojem se tela shvataju kao pasivni primaoci kulturnog zakona. Zbog ovoga je Batler najčešće kritikovana i optuživana da biološku ‘datost’ i ‘realnost’ svodi na diskurzivnu performativnost. Međutim, njena ideja nije tako jednostavna da bi se mogla opovrgnuti pukim formalizovanjem. Ona ne polemiše o postojanju već o značenju tela, odnosno o tome da se značenja takođe izvode iz kulturne matrice. Telo koje se svodi na genitalije, kako se to u praksi čini, je telo koje se vrlo lako instrumentalizuje pripisivanjem ‘prirodne reproduktivne svrhe’ što za ishod ima opet utemeljnje rodnih uloga. Osim toga, ona ovde polemiše i o seksualnosti koja putem tela postaje politika heteroseksualne norme. Zanimljivo je u ovom kontekstu osvrnuti se na psihoanalitičke teorije koje govore o polimorfnosti ili o, na primer, homoseksualnosti prededipalne faze fiksacije na roditelja istog pola gde tabu, zabrana, interiorizacija zabrane igraju ključnu ulogu u formiranju rodnog identiteta. Iako Batler ne deli stavove psihoanalitičara, ona ukazuje na moguće implikacije onoga što se plasira kao “prirodna” seksualnost. Uspostavljanjem pojma pola koji je po sebi dovoljan da generiše dalja kulturna značenja kao i seksualne norme, pretpostavlja se jedan izvor seksualnosti, maskulini libido, tradicionalno shvaćen kao muški, aktivni princip. Homoseksualnost je tako ono što ne poštuje ili ono što krši normu u odnosu na muškarca. Ono što se naziva prirodnim ili heteroseksualnim odnosom je zapravo kulturna, heteroseksualna matrica muškog odnosa (prema majci), a ne univerzalna ili prirodna pozicija. Univerzalna jeste ukoliko je univerzalni subjekt muški. Međutim, u psihoanalizu Batler ulazi samo da bi odgovorila na stavove Kristeve koja se zapliće u teoriju iz koje ne može da spase isti onaj ženski identitet za koji se zalaže jer je psihoanaliza kompletno utemeljena na libidu muškarca. Ne čudi zato što Kristeva dolazi do zaključka da je lezbejski odnos psihotičan. U svojim vratolomnim pokušajima da iz psihoanalize izvuče argument koji bi trebalo da služe feminističkoj ideji, Kristeva samu sebe vraća tačno na poziciju koja joj je bila određena pre avanture pokušaja emancipacije.

Za Batler je podela na rod i pol, koja je uglavnom prihvaćena u teorijama roda i feminizma, i koja potiče od Simon de Bovoar, samo privid iza kojeg se krije jedan normativni faktor. Ona skreće pažnju i na Sartrov uticaj u ovakvoj podeli koji je negovao kartezijansko radikalno razdvajanje tela i duše. Ovo je bitno za rodnu teoriju jer ontološka razlika između tela i duše (duha, svesti) koja počinje sa Platonom, a razvija se u Dekartovim, Huserlovim i Sartrovim delima, podupire odnose političke i psihičke hijerarhije jer se duh tradicionalno kulturno povezuje sa muškošću, a telo sa ženskošću, gde onda pol budući zasnovan na telu ostaje inferioran, tj. podređen aktivnom, muškom normativnom principu koji će otuda nad njima imati moć. Pol, telo I seksualnost tako takođe postaju instrumetni kulture.

Kao jedan od efikasnih i zanimljivih oblika subverzivne prakse Batler zato predlaže parodijsko (i svako drugo) umnožavanje identiteta koji lišavaju hegemonu kulturu moći da polažu pravo na naturalizovane rodne identitete. Zalaže se za formiranje nove politike roda koja bi delujući unutar postojećeg normativa bila suberzivna. Ona predočava teorijsku zamku koju feminizmu postavlja upravo mehanizam protiv kojeg se feminizam bori, a to je zamka totalizujuće svesti koja teži da uspostavi univerzalni identitet žene. Za Batler se feminizam ne može dešavati ni pre, ni posle ni izvan kulture. Politika koju ona predlaže zasniva se na kritičkom preispitivanju i podrivanju normativnog zakona roda i pola tamo gde on vešto krije samog sebe proglašavajući se za ‘prirodno stanje stvari’.

Međutim, utisak je da je ovaj zahtev za samokritičkim promišljanjem ideje ljudima bio i ostao prekomplikovan poduhvat.