Čovek bez osobina

The Man Without Qualities by Robert Musil
My rating: 3 of 5 stars

Muzil je ostvario u knjizi sve ono što je, sudeći prema dnevnicima, zamislio u nacrtu. Na prvom mestu - "Priča ovog romana svodi se na to, da se priča, koja treba da bude ispričana, ne priča." I ovo je maestralno urađeno.
Bilo bi teško objasniti zašto je sve ovaj ne-roman pobuna. Pobuna u odnosu prema književnosti svodi se na dokaz da epsko i narativno u romanu nisu neizostavni elementi, da je stvarnost rastegljiv pojam i da je zato roman doživljajni diskurs. U Muzilovom slučaju, doživljaj je proizvod refleksija o životu, i zbog toga je ovaj roman verovatno jedan od najintelektualnijih evropskih ostvarenja - on računa sa doživljajem i zadovoljstvom koje mislećem čoveku nose ideje. Moguće da je i ovo pobuna već u vreme kada Muzil piše jer netolerantnost na refleksivnost kod modernog čpveka zapravo počinje u XX veku, a definitivno sa svetskim ratovima. Za razliku od modernog čoveka, koji je zaokupljen progresom, savremeni čovek ima ili rezigniran ili nepoverljiv odnos prema daljem razvoju i pritom ima i histeričan odnos prema misaonosti, potpuno je izgubio njenu svrhu, ona ga provocira, frustrira i pitam se kada će se tačno, i da li, shvatiti da je upravo to (ponovo) kvalifikuje za revolucionarni i angažovani čin.
Pobuna u odnosu na istog tog mislećeg čoveka iskazana je ironijom sa kojom se odnosi prema svim protagonistima-misliocima. Nema razloga da se ne pomisli da je u pitanju i autoironija jer jasno je da Muzil najviše pozajmljuje Ulrihu.
Pobuna prema duhu vremena očituje se u svim glavnim razmatranjima morala gde je dominantno zapažanje da civilizacijski napredak nosi sobom duhovno nazadovanje. Muzilovo delo je britka kritika tradicionalnog i konzervativnog evropskog duha, pre svega, austrijskog i on zaista stoji kao uzor austrijskim piscima druge polovine XX veka koji kritikuju tog istog evropskog čoveka, u suštini nezainteresovanog i nesposobnog da se nadahne idejama koje su od univerzalnog značaja, čija je misaonost malodušna i jalova, a praktičnost i ekonomska efikasnost je moralno nenadahnuta i plitka.
Zašto sam mu zapravo dala tako nisku ocenu...ima mnogo razloga. Nadmenost koju zadržava kao misleći lik i preozbiljno shvatanje misije dela - da ukaže na manjkavost svake ideje i intelektualnog stava. Zatim cerebralnost, jer način na koji razvija ideje je često dosadan, ponekad sholastički, prečesto devetnaestovekovni. Nije možda pravedno zamerati mu ovo jer on jeste čovek kojeg je formirao XIX vek. Ali dok je prikaz stanja i previranja duha na prelomu veka precizan i naznačava nove tendencije, Muzil sam kao mislilac ostaje zarobljen logikom i pitanjima XIX veka. Opsesija su mu duh-priroda, nagon-razum, prirodno-socijalno, itd. dakle, dihotomije sa početaka rađanja modernog.



"Već je nagovešteno da je bio matematičar, i više od toga još nije potrebno da se kaže, jer u svakom pozivu, ako ga čovek ne vrši novca radi nego iz ljubavi, dođe jedan trenutak kad se učini da godine rastući ne vode nikuda. Pošto je ovaj trenutak poduže potrajao, Ulrih se setio da se zavičaju pripisuje tajanstvena sposobnost da razmišljanje ukoreni i prilagodi rodnom tlu, pa se naselio u njemu sa osećanjem putnika pešaka koji za vascelu večnost seda na neku klupu, iako sluti da će smesta ustati i produžiti put."


"Tako je protekla šetnja. Konačan rezultat za sve bila su vlažna stopala, razdražen mozak, kao da su tanke, gole grane, koje su se na drveću presijavale pod zimskim suncem, poput krhotina ostale u mrežnjači, zajednička želja za toplom kafom i osećanje ljudske izgubljenosti."


"Ti si, jednostavno, Austrijanac. Propovedaš austrijsku državnu filozofiju sporog življenja po starom!"


"Ničim se građanska ljubav ne može toliko zapaliti kao laskavim iskustvom da imamo snage da nekog čoveka nagnamo na ushićenje u kojem se on toliko ludački ponaša da bismo prosto morali postati ubice kad bismo na neki drugi način hteli da postanemo uzrok takvih promena."

"...jer sreća je njihove za to stvorene duše odvlačila u takvu svečanu visinu da su onde patila bojeći se da ne čine ružne pokrete, kao što je sasvim prirodno kod ljudi kojima se pod nogama nalazi oblak."

"Ali ako nije znao ime, dozivao bi baštovana, jer onda bi ovaj starac kazao neko nepoznato ime i sve bi opet bilo dovedeno u red, a drevna vradžbina prema kojoj posedovanje prave reči pruža zaštitu od neukroćene divljine stvari pokazala bi svoju smirujuću moć kao i pre deset hiljada godina."


"Ostanimo pri tome da se upravo u ljubavi ljudi ne saglašavaju. Ali u običnom životu, koji je zacelo pre sve drugo samo ne pun ljubavi, ipak svi mogući ljudi, to ćeš priznati . imaju ista ubeđenja, i to onde igra veliku ulogu!"

View all my reviews