I
POBUNJENI ČOVEK
(odlomak)
 |
| Luka Đordano, Prometej |
Šta je pobunjeni čovek? Čovek koji kaže ne. Ali ako odbije, on ne odustaje: to je i čovek koji kaže da, i to svojim prvim gestom. Rob koji je celog svog života primao naređenja odjednom zaključi da je novo naređenje neprihvatljivo. Kakav je sadržaj ovog „ne“?
Ono, recimo, znači „ovo je odviše dugo trajalo“, „dovde da, ali dalje ne“, „preterali ste“, i još „postoji granica koju neću preći“. Jednom reči, ovo ne potvrđuje postojanje neke granice. Istu tu misao o granici otkrivamo u onom osećaju pobunjenog da drugi „preteruje“, da prekoračuje svoje pravo preko granice od koje mu se jedno drugo pravo suprotstavlja i ograničava ga. Tako se gest pobune u isto vreme oslanja na kategorično odbijanje da se zađe u tuđu oblast, što se smatra nedopustivim, baš kao što se oslanja na neodređeno uverenje o punom pravu, tačnije utisku pobunjenog da je on „u pravu da...“. Pobunu obavezno prati osećaj da je sam čovek na neki način i u nečemu u pravu. Upravo stoga pobunjeni rob u isto vreme kaže i da i ne. Potvrđujući postojanje jedne granice, on istovremeno potvrđuje i sve ono što sluti i što bi hteo da zaštiti s ove strane granice. Sa upornošću dokazuje da u njemu ima „nečeg što vredi da...“, što traži da mu se obrati pažnja. On u neku ruku onom poretku koji ga tlači suprotstavlja neku vrstu prava da ne bude tlačen preko granice na koju može pristati.
Istovremeno sa odbojnošću prema uljezu, u svakoj pobuni postoji jedno potpuno i magnoveno čovekovo pristajanje uz jedan deo njega samog. On, dakle, prećutno uvodi jedan vrednosni sud, relevantan i te kako, tako da se drži njega, okružen opasnostima sa svih strana. Do tad je bar ćutao, prepušten onom očajanju u kome se sudbina prihvata čak i kad se smatra nepravednom. Ćutati znači dopuštati da se veruje kako se ništa ne osuđuje niti išta želi, a u izvesnim slučajevima ćutanje uistinu znači ne želeti ništa. Očajanje, baš kao i apsurd, prosuđuje i želi sve uopšte a ništa posebno. Ćutanje ga verno izražava. Ali čim progovori, ma i kazujući ne, ono već i želi i sudi. Pobunjeni čovek je u etimološkom smislu reči onaj ko se iznenada okrene. Koračao je pod bičem gospodara. Najednom, gle, isprsio se. Suprotstavlja ono što je prihvatljivo onome što se prihvatiti ne može. Svaka vrednost ne povlači sa sobom i pobunu, ali svaka pobuna prećutno se poziva na izvesnu vrednost. Je li bar reč o vrednosti?
Ma kako to zamršeno bilo, sa pobudom za pobunu rađa se buđenje svesti: iznenadno, jasno poimanje da u čoveku postoji nešto s čime se on može poistovetiti, makar samo za izvesno vreme. Dotle se ovo poistovećivanje nije realno osećalo. Ponet pobunom, rob bi propatio sva ranija zlostavljanja. Čak je često bez roptanja primao naredbe koje bi budile i veću želju da se pobuni nego što je ova koja odjednom izaziva njegovo odbijanje. Za one prethodne imao je strpljenja, odbacujući ih možda u sebi, ali, pošto je ćutao, biće da je više bio obuzet svojim neposrednim interesom negoli što je još svestan svoga prava. Izgubivši strpljenje, sa nestrpljenjem počinje, naprotiv, proces koji može zahvatiti sve što je prethodno bivalo prihvatano. Taj zamah gotovo uvek ima unazadno dejstvo. U času kad odbija ponižavajući nalog svoga naredbodavca, rob istovremeno odbacuje i sam ropski položaj. Gest pobune odvodi ga dalje nego što je bio pri pukom odbijanju. On čak prekoračuje i onu granicu koju je odredio svom protivniku, zahtevajući sada da se smatra ravnopravnim. Ono što je najpre bio nepomirljiv čovekov otpor postaje čovek u celosti koji se poistovećuje sa svojim otporom i njime izražava. Taj deo sebe koji bi on želeo da bude uvažavan, sada stavlja iznad svega ostalog i proglašava ga prečim od svega, čak i od života. On mu postaje najviše dobro. Ranije uljuljkivan kompromisom, rob se najednom („jer bi tako...“) nađe pred izborom: Sve ili ništa. Svest se rađa sa pobunom.
Ali vidi se da je to u isto vreme svest o jednom još prilično nejasnom „sve“ i o jednom „ništa“ koje nagoveštava mogućnost da se čovek žrtvuje za ono „sve“. Pobunjenik bi da je sve, da se u potpunosti izjednači sa tim dobrom o kome mu se iznenada probudila svest i za koje bi da se u njegovoj ličnosti prizna i pozdravi – ili ništa, odnosno da ga konačno uništi sila koja njime gospodari. U krajnjoj liniji, on prihvata i konačnu propast, kao što je smrt, ako već treba da bude lišen tog izuzetnog potvrđivanja koje će, recimo, zvati svojom slobodom. Radije umreti muški no živeti na kolenima.
Vrednost po mišljenju merodavnih autora, „predstavlja, zapravo, najčešće polaganje prava sa željenog na ono što bi se moglo poželeti (gde uglavnom posreduje ono što žele svi).“2 U pobuni je, kao što smo videli, očigledno to polaganje prava. Isto je sa onim „trebalo je da bude tako“ koje prelazi u „hoću da bude tako“. Ali možda je još više tako sa pojmom prevazilaženja jedinke u budućem zajedničkom dobru. Kad se javi dilema Sve ili Ništa, pokazuje se da pobuna, suprotno uobičajenom shvatanju i uprkos tome što se rađa iz onog što je naijindividualnije u čoveku, dovodi u pitanje sam pojam jedinke. Ako jedinka zaista pristaje da umre i ako ona, kad to zahteva prilika, umire u svojoj pobuni, onda ona time pokazuje da sebe žrtvuje u korist dobra za koje smatra da je izraz njene lične sudbine. Ako se opredeljuje za mogućnost smrti pre nego za poricanje onog prava koje brani, znači da ovo pravo stavlja iznad sebe same. Postupa, dakle, u ime jedne vrednosti, još nedovoljno jasne, ali koju bar oseća kao zajedničku sa svim ljudima. Vidimo da se potvrđivanje, sadržano u svakom činu pobune, prenosi na nešto što premaša jedinku srazmerno tome koliko je to potvrđivanje izvlači iz njene pretpostavljene usamljenosti i pruža joj razlog za akciju. Ali, značajno je već uočiti da je ova vrednost koja postoji pre svake akcije u protivrečnosti sa čisto istorijskim filozofijama u kojima je vrednost osvojena (ako se ona osvaja) na kraju akcije. Analiza pobune vodi u najmanju ruku do sumnje da ipak postoji ljudska priroda, kako su to mislili Grci, a protivno postulatima savremenog mišljenja. Zašto se pobuniti ako ne postoji ništa što bi po sebi bilo trajno i vredno da bude sačuvano? Rob ustaje, u ime svih života u isti mah, kad oseti da se jednom takvom zapovešću poriče u njemu nešto što ne pripada isključivo njemu već što predstavlja opšte tlo na kome su svi ljudi, čak i onaj ko ga vređa i tlači, susreću u zajedništvu.3
Dve napomene će podupreti ovo mišljenje. Pre svega, podvlačimo da gest pobune u suštini nije sebičan gest. On, verovatno, može imati egoističkih obeležja. Samo, čovek se može pobuniti i protiv laži kao i protiv ugnjetavanja. Osim toga, polazeći od ovih odrednica, a pokrenut najdubljim pobudama, pobunjenik ne čuva ništa pošto sve stavlja na kocku. On svakako traži uvaženje za sebe, ali utoliko ukoliko se poistovećuje sa prirodnom zajednicom.
Valja zatim istaći da pobuna neće izbiti samo i neizbežno kod ugnjetenog, već se ona može javiti i pred prizorom ugnjetavanja u kome je neko drugi žrtva. U tom slučaju nastaje, dakle, poistovećivanje sa drugom jedinkom. I treba jasno reći da nije reč o psihološkom poistovećivanju, o zamišljanju jedinke koja u mašti doživljava uvredu kao upućenu sebi. Naprotiv, može se dogoditi da se ne može otrpeti gledanje da se drugima nanose uvrede a da smo ih sami snosili bez roptanja. Samoubistva u znak protesta, na robiji, među ruskim teroristima čiji su drugovi bičevani, objašnjavaju ovaj veliki gest. Ni tu nije reč o osećanju zajedništva. Možemo, u stvari, smatrati da pobunu zaslužuje nepravda koja se nanosi ljudima koje smatramo protivnicima. Tu je samo poistovećivanje sa sudbinama i zauzimanje stava. Jedinka, dakle, nije sama po sebi ona vrednost koju bi da odbrani. Tek svi ljudi zajedno treba da je čine. U pobuni čovek sebe prevazilazi u drugome i, sa tog stanovišta, ljudska solidarnost je metafizička. Samo, za sada, reč je jedino o onoj vrsti solidarnosti koja se rađa u okovima.
Alber Kami; Eseji, Pobunjeni čovek
Beograd, Paideia 2008.
Нема коментара:
Постави коментар