Kako defi nisati provincijalnost? Kao nesposobnost (ili odbijanje) da se vidi sopstvena kultura u velikom kontekstu. Postoje dve vrste provincijalnosti: provincijalnost malih i provincijalnost velikih. Veliki narodi pružaju otpor Geteovoj ideji svetske književnosti jer misle da je njihova književnost za njih dovoljno bogata pa ne moraju da se brinu o onome što se piše negde drugde. Kazimjež Brandis to kaže u svojim Carnets, Paris 1985-1987: „Francuski student ima veća ograničenja u poznavanju svetske kulture od poljskog studenta, ali on to sebi može dozvoliti jer njegova kultura sadrži više manje sve aspekte, sve mogućnosti, sve faze svetskog razvoja.” Mali narodi su uzdržani prema velikom kontekstu upravo iz suprotnih razloga: veoma poštuju svetsku kulturu, ali ona im izgleda kao nešto strano, kao nebo nad njihovim glavama, udaljena, nedostižna, kao nekakva idealna realnost sa kojom njihovi narodi nemaju mnogo zajedničkog. Mali narod sugeriše svom piscu ubeđenje da ne pripada nikome drugom osim svome narodu. Upreti pogled van granica svoje države, udružiti se sa kolegama na vannacionalnoj teritoriji umetnosti, kod kuće se prikazuje kao nešto pretenciozno, nadmeno, nekorektno prema zemljacima. A kako mali narodi često prolaze kroz dramatič ne situacije, u kojima se radi o njihovom biti ili ne biti, lako im polazi za rukom da objasne svoj stav kao moralno ispravan. Kafka o tome piše u svom Dnevniku; sa pozicije „velike” književnosti, tj. nemačke, posmatra jevrejsku i češku književnost; mali narod, kaže, izražava veliko poštovanje prema svojim piscima, jer mu oni daju hrabrost „u odnosu prema neprijateljskom svetu koji ga okružuje”; književnost nije za mali narod „stvar književne istorije”, već „narodna stvar”; upravo ta povezanost književnosti i naroda olakšava „širenje književnosti, gde se u sopstvenoj zemlji prihvata preko političkih parola”. A zatim dolazi do onog iznenađujućeg zaključka: „Ono što se u velikim književnostima odigrava ispod površine i predstavlja neko neusiljeno podzemlje, ovde se odigrava pod reflektorima; ono što (kod velikih naroda) deluje samo kao prolazni nemir, ovde postaje odluka o životu ili smrti.” Ove reči me podsećaju na Smetaninu horsku kompoziciju iz 1864. godine i na njene stihove: „Raduj se, raduj se, gramzivi gavrane, poslastice, poslastice te čekaju: tim izdajnikom domovine sladićeš se...” Tako okrutna glupost, kako ju je tako veliki kompozitor mogao shvatiti ozbiljno? Greh mladosti? Nema opravdanja; tada je imao četrdeset godina. Uostalom, šta se pod tim podrazumevalo – „izdajica domovine”? Prepustiti se vrbovanju zapovesti po kojoj će se klati zemljaci? Ali koješta: izdajnik je bio svaki Čeh koji je bio voljan da napusti Prag kako bi se u Beču ili Berlinu spokojno podavao nemačkom životu. Kako to reče Kafka, ono što drugde „deluje samo kao prolazni nemir, ovde postaje ništa manje od odluke o životu ili smrti”. Posesivna zahtevnost naroda prema njegovim umetnicima iskazuje se kao terorizam malog konteksta, koji redukuje smisao dela na ulogu koju igra u svojoj sopstvenoj zemlji. Otvaram stare spise o muzičkoj kompoziciji koju je napisao Vinsent de Indi u pariskoj Schole Cantorum, koja je početkom dvadesetog veka formirala celu generaciju francuskih kompozitora. Tamo su poglavlja posvećena Smetani i Dvoržaku, posebno o dva Smetanina kvarteta. Šta o njima saznajemo? Samo jednu misao, ponovljenu nekoliko puta u različitim varijacijama: ova muzika „narodnog karaktera” (d allure populaire) inspirisana je „narodnim pesmama i igrama”. Ništa drugo? Ništa. Plitkost i nesmisao. Plitkost, jer tragove narodnih pesama nalazimo svuda, kod Hajdna, Šopena, Lista, Bramsa; nesmisao, jer upravo ova dva Smetanina kvarteta predstavljaju veoma intimnu ispovest, nastalu usled udara lične tragedije; Smetana je izgubio sluh; njegovi kvarteti (božanstveni!) predstavljaju, kako sam kaže, „kovitlac muzike u glavi ogluvelog”. Kako je Vinsent de Indi mogao do te mere da se prevari? Najverovatnije, ne poznajući ovu muziku, ponovio je ono što je o njoj čuo. Njegov sud je odgovarao mišljenju koje je stvorilo češko društvo o svoja dva kompozitora; da bi iskoristilo njihovu slavu (da bi moglo da iskaže svoj ponos „protiv neprijateljskog sveta koji ga okružuje”) pokupilo je dronjke folklora koje je pronašlo u njihovoj muzici, sašilo od njih nacionalnu zastavu i istaklo je nad njihovim delom. Svet je ponizno (ili zlomisleno) prihvatio ponuđene interpretacije.
(iz knjige "Zavesa", odlomak iz poglavlja Die Weltliteratur)
Нема коментара:
Постави коментар