Postmoderno stanje

Žan-Fransoa Liotar 

Znanje u informatizovanim društvima

Naša je radna  hipoteza da znanje menja status u isto  vreme kada društva ulaze u takozvano postindustrijsko doba, a kulture u takozvano postomoderno doba.  Ovaj je prelaz započeo bar od kraja pedesetih koji za Evropu označava kraj njene rekonstrukcije. Zavisno od države on je brži ili sporiji, a i unutar država je različit u raznim sektorima delatnosti: otuda opšta dishronija koja otežava sagledavanje u celini. Deo opisa biće neizostavno zasnovan na pretpostavkama. A zna se da je neoprezno poklanjati previše vere futurologiji.

Umesto da damo sliku koja ne može da bude potpuna, poći ćemo od jedne karakteristike koja odmah određuje naš objekat. Naučno znanje je jedna vrsta diskursa. Može se, međutim, reći da se već četrdeset godina takozvane vrhunske nauke i tehnike odnose na jezik: fonologija i lingvističke teorije, problemi komunikacije i kibernetika, moderne algebre i informatika, kompjuteri i njihovi jezici, problemi prevođenja jezika i proučavanje kompatibilnosti između mašinskih jezika, problemi skladištenja u memoriji i banke podataka, telematika i usavršavanje „inteligentnih“  terminala, paradoksologija: sve su to očigledna svedočanstva, a ni time njihova lista nije iscrpljena.

Uticaj tih tehnoloških preobražaja na znanje mora, izgleda, biti znatan. Oni utiču ili će uticati na njegove dve glavne funkcije: istraživanje i prenošenje saznanja. Što se tiče istraživanja, genetika pruža primer o njemu dostupan laiku; ona svoju teorijsku paradigmu duguje kibernetici. A ima stotinu drugih primera. Što se tiče prenošenja znanja, poznato je kako se već danas normalizovanjem, minijaturizovanjem i komercijalizovanjem aparata menjaju operacije sticanja, klasiranja, stavljanja na raspolaganje i korišćenja znanja. S pravom se može zakjučiti da umnožavanje informatičkih mašina deluje, i da će delovati, na opticaj znanja onako kao što je to učinio najpre razvoj saobraćajnih sredstava za ljude, a zatim prenos zvukova i slika putem medija.

U tom opštem preobražaju menja se i priroda znanja. Ono ne može da pređe u nove kanale i bude operacinalno ako se znanje ne može prevesti u informacione količine. Na osnovu toga može se predvideti da će sve ono što u utvrđenom znanju nije tako prevodivo biti napušteno i da će se smer novih istraživanja podvrgavati uslovu prevodljivosti  eventualnih rezultata na mašinski jezik. „Proizvođači“ znanja kao i njegovi korisnici moraju i moraće posedovati mogućnost da na te jezike prevedu ono što jedni nastoje da pronađu a drugi da nauče. Istrživanja u vezi sa tim mašinama-tumačima već su dosta napredovala. S hegemonijom informatike nameće se izvesna logika, a na osnovu toga i skup propisa u vezi s iskazima koji se prihvataju kao „znanje“.

Prema tome, može se očekivati jaka eksteriorizacija znanja u odnosu na „znalca“, ma na kom stepenu se ovaj nalazio u procesu saznavanja. Stari princip da je sticanje znanja neodvojivo od obrazovanja (Bildung) duha, pa čak i ličnosti, postaje i postajaće sve zastareliji. Taj odnos snabdevača i korisnika saznanja prema samom znanju poprima i sve će više poprimati oblik (odnosa) proizvođača i potrošača robe prema robi, to jest, oblik vrednosti. Znanje jeste i biće proizvođeno za prodaju, i trošeno je i biće trošeno da bi se valorizovalo u nekoj novoj proizvodnji: u oba slučaja da bi bilo razmenjeno. Ono prestaje da bude svrha sebi samom, ono gubi „upotrebnu vrednost“.

Zna se da je znanje ovih poslednjih decenija postalo glavna proizvodna snaga, što je već znatno izmenilo sastav aktivnog stanovništva u najrazvijenijim zemljama i što predstavlja najuže grlo za zemlje u razvoju. U postindustrijskom i postmodernom dobu nauka će zadržati i bez sumnje još uvećati svoj značaj u bateriji proizvodnih kapaciteta Država-nacija. Ta je situacija čak jedan od razloga koji navode na pomisao da će se odstojanje prema zemljama u razvoju neprekidno povećavati.

Ali zbog tog aspekta ne sme se smetnuti s uma onaj drugi, koji ga dopunjuje. U svom obliku informatičke robe neophodne proizvodnoj moći, znanje već jeste i biće velik, možda i najznačajniji činilac u svetskom nadmetanju za vlast. Kao što su se Države-nacije borile da osvoje teritoriju, a zatim da ovladaju raspolaganjem i korišćenjem sirovina i jeftine radne snage, može se zamisliti da će se u budućnosti boriti za ovladavanje informacijama. Tako se otvara novo područje za industrijske i trgovačke strategije i za vojne i političke. Međutim, ni ovako sagledana perspektiva nije tako jednostavna. Jer merkantilizacija znanja ne može da ostavi netaknutu privilegiju koju su imale i još imaju Države-nacije u pogledu proizvodnje i širenja znja. Ideja koju ta znanja otkrivaju o tom „mozgu“ ili o tom „duhu“ društva koje je Država zastarevaće uporedo s jačanjem obrnutog principa po kome društvo ne postoji i ne napreduje ako poruke koje u njemu kruže nisu bogate podacaima i lako odgonetljive. Država će početi da liči na faktor neprovidnosti i „šuma“ za ideologiju komunikacione „providnosti“, koja ide uporedo sa komercijalizacijom znanja. Pod tim uglom lako može da se s novom oštrinom postavi problem odnosa između ekonomskih i etatističkih instanci.

Već i u prethodnim decenijama ekonomske instance su mogle da ugroze stabilnost etatističkih zahvaljujući novim oblicima opticaja kapitala, koji su nazvani multinacinalnim preduzećima. Ti oblici podrazumevaju da odluke u vezi sa investicijama, bar delimično, izmiču kontroli Država-nacija. S informatičkom i telematskom tehnologijom to pitanje postaje još teže. Uzmimo, na primer, da neka firma poput IBM-a dobije dozvolu da zauzme pojas orbitalnog prostora planete kako bi u njega  smestila satelite za komunikaciju i/ili banke podataka. Kome će oni biti dostupni? Ko će da odredi zabranjene kanale ili podatke? Hoće li to učiniti Država? Ili će ona biti samo jedan od korisnika? Tako se postavljaju novi pravni problemi, a kroz i njih pitanje: ko će znati?

Preobražaj prirode znanja može dakle da na utvrđene javne vlasti ima takvo povratno dejstvo koje će ih prisiliti da preispitaju svoje pravne i činjenične odnose s velikim preduzećima i šire, s civilnim društvom. Ponovno otvaranje svetskog tržišta, oživljavanje vrlo velike ekonomske konkurencije, nastanak isključive hegemonije američkog kapitalizma, opadanje socijalističke alternative, verovatno otvaranje kineskog tržišta razmenama, kao i mnogi drugi činioci već sada, krajem sedamdesetih, pripremaju Države za ozbiljne reviziju uloge koju su bile navikle da igraju još od tridesetih, ulogu zaštite i usmeravanja, odnosno planiranja investicija. U tom kontekstu nove tehnologije, s obzirom na to da pružaju podatke korisne za odlučivanja (dakle i sredstva kontrole) još mobilnije i podložnije krađi, mogu samo da povećaju hitnost tog preispitivanja,

Umesto da se šire na osnovu „formacijske“ vrednosti ili političkog (administrativnog, diplomatskog, vojnog) značaja, može se zamisliti da će se znanja stavljati u opticaj istim putevima kao i novac, i da podela, kad je reč o njima,  poznavanje/nepoznavanje da bi postala, kao i za novac, „poznavanje isplata/poznavanje inevsticija“, to jest: znanja razmenjivana u okviru održavanja svakodnevnog života (obnavljanja radne snage, „opstanka“) versus krediti znanja radi racionalizacije performansi izvesnog programa. U tom slučaju s providnošću bi se dogodilo isto što i sa liberalizmom. Ovaj ne sprečava da u opticaju novca jedan njegov deo služi odlučivanju, dok je drugi dobar samo za ispunjavanje obaveza. Mogu se isto tako zamisliti tokovi znanja koji prolaze kroz iste kanale, iste prirode, ali od kojih će jedni biti rezervisani za one koji odlučuju, dok će drugi služiti namirivanju večitog duga svakog čoveka u pogledu društvene obaveze.

(1979)