Figaro, 24. oktobar 1964.
Duboko
žalim zbog toga što je ovaj slučaj
postao gotovo skandal - nagradu koja mi je dodeljena, ja sam odbio. To
je samo
odraz činjenice da nisam na vreme bio obavešten o svemu. Kada sam 15.
oktobra u Figarou pročitao kolumnu švedskog dopisnika da će nagrada, po
svemu
sudeći, biti dodeljena meni, ali da još nije potvrđeno, pretpostavio sam
da ću
ako uputim pismo Akademiji, što sam i učinio narednog dana, uspeti da
objasnim
neke stvari i da dalje diskusije neće biti.
Nisam znao da se Nobelova nagrada dodeljuje bez konsultacije sa nagrađenim, ali sam verovao da ima vremena da se sve ovo spreči. Međutim, razumem da se odluka Švedske akademije ne može opovrgnuti.
Moji razlozi za odbijanje nagrade nisu u vezi ni sa Švedskom akademijom ni sa Nobelovom nagradom po sebi, kako sam u svom pismu Akademiji i objasnio. U pismu sam se oslanjao na dve vrste razloga: lične i objektivne.
Lični razlozi jesu sledeći: moje odbijanje nije nepromišljen gest, ja sam uvek odbijao zvanična priznanja. 1945., nakon rata, kada mi je ponuđen Orden Legije časti, odbio sam ga, iako sam imao prijatelje u vladi. Isto tako, nikada nisam želeo da uđem u Francusku akademiju kako mi je nekoliko prijatelja predlagalo.
Ovaj stav zasniva se na mom konceptu piščevog delovanja. Pisac koji stupa na političku, socijalnu ili literarnu poziciju mora delovati isključivo sredstvima koja su njegova - kroz pisanu reč. Sva priznanja koja bi mogao da primi izlažu njegove čitaoce pritisku koji ja ne smatram poželjnim. Nije isto ako sebe potpisujem kao Žan Pol Sartr i kao Žan Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade.
Pisac koji prihvati takvu nagradu povlači sobom i udruženje ili instituciju koja mu je priznanje odala. Moje simpatije prema venecuelanskim revolucionarima obavezuju samo mene, ali ako Žan Pol Sartrt, nosilac Nobelove nagrade zauzme stranu u venecuelanskoj revoluciji, on sobom povlači i Nobelovu nagradu kao instituciju.
Pisac zato mora odbiti da bude transformisan u instituciju, čak i kada se to dešava u okolnostima koje znače najveću moguću počast, kao što su ove sada.
Ovaj stav je naravno u potpunosti ličan, i on ne sadrži kritiku onih koji su nagradu do sada primili. Nekoliko laureata, koje sam imao čast i da upoznam, imaju moje veliko poštovanje i divljenje.
Moji objektivni razlozi su sledeći: jedina moguća borba danas na frontu kulture je bitka za miroljubivu koegzistenciju dvaju kultura - kulture istoka i kulture zapada. Ne mislim da one treba da prigrle jedna drugu - znam da sučeljavanje ovih kultura nužno poprima oblik konflikta - ali ovo sučeljavanje mora se dogoditi između ljudi i između kultura samih, bez intervencije institucija.
Lično, ja duboko osećam kontradiktornost tih dveju kutura: ja sam sam sačinjen od tih kontradiktornosti. Moje simpatije nesumnjivo pripadaju socijalizmu i onome što je poznato kao Istočni blok, ali ja sam rođen i vaspitavan u buržoaskoj porodici i kulturi. Ovo mi dozvoljava da sarađujem sa svima koji teže da približe te dve kulture. I pored toga nadam se, naravno, da će bolji, tj. socijalizam pobediti.
To je razlog što ne mogu da prihvatim nagradu kulturnih autoriteta, kako onih sa zapada, tako i onih sa istoka, iako u potpunosti razumem svrhu njihovog postojanja. Bez obzira što sve moje simpatije jesu na strani socijalista, ja ne bih mogao da primim ni Lenjinovu nagradu, na primer, kada bi neko želeo da mi je da, što nije slučaj.
Znam da Nobelova nagrada po sebi nije literarna nagrada Zapadnog bloka, ali od njega je sačinjena, i moguće je da se dogode stvari na koje članovi Švedske akademije neće moći da utiču. Dakle, u sadašnjoj situaciji, Nobelova nagrada objektivno predstavlja priznanje rezervisano za pisce zapada ili za pobunjenike sa istoka. Nije dodeljena, recimo, Nerudi koji je jedan od najvećih južnoameričkih pesnika. Nije se nikada postavilo ozbiljno pitanje o Luju Aragonu, čije su zasluge velike. Za žaljenje je što je nagrada data Pasternaku a ne Šolohovu, i što će na taj način jedino nagrađeno delo iz Sovjetskog Saveza biti ono koje je objavljeno u inostranstvu, a zabranjeno u zemlji iz koje potiče. Ravnoteža je mogla da se napravi sličnim gestom u drugom pravcu. Tokom rata u Alžiru, kada smo potpisali Deklaraciju 121, ja bih nagradu prihvatio sa zahvalnošću jer bi ona bila priznanje ne samo za mene već i za slobodu za koju smo se borili. Ali to se nije dogodilo, i tek nakon što je borba završena, nagrada mi je dodeljena.
U obrazloženju motiva Švedske akademije, spominje se sloboda, reč koja nudi različite interpretacije. Na zapadu, pod njom se podrazumeva samo opšta sloboda; ja mislim na mnogo konkretniju slobodu koja se sastoji od prava da se poseduje više od jednog para obuće i da se jede koliko se želi. Čini mi se da je manje opasno nagradu odbiti nego je prihvatiti. Prihvatim li je, priredio bih sebi nešto što ću nazvati "objektivnom rehabilitacijom". Sudeći prema Figarovom književnom članku, ne bi mi više zamerali moju "kontroverznu političku prošlost". Svestan sam da spomenuti članak ne izražava mišljenje Akademije, ali jasno pokazuje kako bi moje prihvatanje bilo interpretirano u određenim desničarskim krugovima. Svoju "kontroverznu političku prošlost" smatram još uvek važećom, iako sam spreman da priznam određene greške u prošlosti među mojim drugovima.
Ovim ne mislim da je Nobelova nagrada "buržoaska nagrada", ali jeste buržoaska interpretacija koja bi neizbežno bila ponuđena u određenim krugovima koje ja veoma dobro poznajem.
Na kraju, dolazim do pitanja novca: veoma je teško breme koje Akademija stavlja na pleća lauratima time što nagrada dolazi uz ogromnu sumu novca, i to me je mučilo. Ili će neko prihvatiti nagradu i sa nagradom i novac koji može pomoći organizacije ili pokrete koje taj neko drži za bitne (ja sam razmišljao o Komisiji za aparthejd u Londonu), ili će odbaciti nagradu u ime osnovnih principa i na taj način lišiti takav pokret pomoći. Ali verujem da je ovaj problem lažan. Jasno je da se odričem 250000 kruna jer ne želim da budem institucionalizovan bilo na istoku, bilo na zapadu. Ne može se ni od koga tražiti da zbog 250000 kruna odbaci svoje principe koje pritom deli sa svim svojim saborcima.
To su razlozi zbog kojih sam bolno doživeo i nagradu i njeno odbijanje.
Nisam znao da se Nobelova nagrada dodeljuje bez konsultacije sa nagrađenim, ali sam verovao da ima vremena da se sve ovo spreči. Međutim, razumem da se odluka Švedske akademije ne može opovrgnuti.
Moji razlozi za odbijanje nagrade nisu u vezi ni sa Švedskom akademijom ni sa Nobelovom nagradom po sebi, kako sam u svom pismu Akademiji i objasnio. U pismu sam se oslanjao na dve vrste razloga: lične i objektivne.
Lični razlozi jesu sledeći: moje odbijanje nije nepromišljen gest, ja sam uvek odbijao zvanična priznanja. 1945., nakon rata, kada mi je ponuđen Orden Legije časti, odbio sam ga, iako sam imao prijatelje u vladi. Isto tako, nikada nisam želeo da uđem u Francusku akademiju kako mi je nekoliko prijatelja predlagalo.
Ovaj stav zasniva se na mom konceptu piščevog delovanja. Pisac koji stupa na političku, socijalnu ili literarnu poziciju mora delovati isključivo sredstvima koja su njegova - kroz pisanu reč. Sva priznanja koja bi mogao da primi izlažu njegove čitaoce pritisku koji ja ne smatram poželjnim. Nije isto ako sebe potpisujem kao Žan Pol Sartr i kao Žan Pol Sartr, dobitnik Nobelove nagrade.
Pisac koji prihvati takvu nagradu povlači sobom i udruženje ili instituciju koja mu je priznanje odala. Moje simpatije prema venecuelanskim revolucionarima obavezuju samo mene, ali ako Žan Pol Sartrt, nosilac Nobelove nagrade zauzme stranu u venecuelanskoj revoluciji, on sobom povlači i Nobelovu nagradu kao instituciju.
Pisac zato mora odbiti da bude transformisan u instituciju, čak i kada se to dešava u okolnostima koje znače najveću moguću počast, kao što su ove sada.
Ovaj stav je naravno u potpunosti ličan, i on ne sadrži kritiku onih koji su nagradu do sada primili. Nekoliko laureata, koje sam imao čast i da upoznam, imaju moje veliko poštovanje i divljenje.
Moji objektivni razlozi su sledeći: jedina moguća borba danas na frontu kulture je bitka za miroljubivu koegzistenciju dvaju kultura - kulture istoka i kulture zapada. Ne mislim da one treba da prigrle jedna drugu - znam da sučeljavanje ovih kultura nužno poprima oblik konflikta - ali ovo sučeljavanje mora se dogoditi između ljudi i između kultura samih, bez intervencije institucija.
Lično, ja duboko osećam kontradiktornost tih dveju kutura: ja sam sam sačinjen od tih kontradiktornosti. Moje simpatije nesumnjivo pripadaju socijalizmu i onome što je poznato kao Istočni blok, ali ja sam rođen i vaspitavan u buržoaskoj porodici i kulturi. Ovo mi dozvoljava da sarađujem sa svima koji teže da približe te dve kulture. I pored toga nadam se, naravno, da će bolji, tj. socijalizam pobediti.
To je razlog što ne mogu da prihvatim nagradu kulturnih autoriteta, kako onih sa zapada, tako i onih sa istoka, iako u potpunosti razumem svrhu njihovog postojanja. Bez obzira što sve moje simpatije jesu na strani socijalista, ja ne bih mogao da primim ni Lenjinovu nagradu, na primer, kada bi neko želeo da mi je da, što nije slučaj.
Znam da Nobelova nagrada po sebi nije literarna nagrada Zapadnog bloka, ali od njega je sačinjena, i moguće je da se dogode stvari na koje članovi Švedske akademije neće moći da utiču. Dakle, u sadašnjoj situaciji, Nobelova nagrada objektivno predstavlja priznanje rezervisano za pisce zapada ili za pobunjenike sa istoka. Nije dodeljena, recimo, Nerudi koji je jedan od najvećih južnoameričkih pesnika. Nije se nikada postavilo ozbiljno pitanje o Luju Aragonu, čije su zasluge velike. Za žaljenje je što je nagrada data Pasternaku a ne Šolohovu, i što će na taj način jedino nagrađeno delo iz Sovjetskog Saveza biti ono koje je objavljeno u inostranstvu, a zabranjeno u zemlji iz koje potiče. Ravnoteža je mogla da se napravi sličnim gestom u drugom pravcu. Tokom rata u Alžiru, kada smo potpisali Deklaraciju 121, ja bih nagradu prihvatio sa zahvalnošću jer bi ona bila priznanje ne samo za mene već i za slobodu za koju smo se borili. Ali to se nije dogodilo, i tek nakon što je borba završena, nagrada mi je dodeljena.
U obrazloženju motiva Švedske akademije, spominje se sloboda, reč koja nudi različite interpretacije. Na zapadu, pod njom se podrazumeva samo opšta sloboda; ja mislim na mnogo konkretniju slobodu koja se sastoji od prava da se poseduje više od jednog para obuće i da se jede koliko se želi. Čini mi se da je manje opasno nagradu odbiti nego je prihvatiti. Prihvatim li je, priredio bih sebi nešto što ću nazvati "objektivnom rehabilitacijom". Sudeći prema Figarovom književnom članku, ne bi mi više zamerali moju "kontroverznu političku prošlost". Svestan sam da spomenuti članak ne izražava mišljenje Akademije, ali jasno pokazuje kako bi moje prihvatanje bilo interpretirano u određenim desničarskim krugovima. Svoju "kontroverznu političku prošlost" smatram još uvek važećom, iako sam spreman da priznam određene greške u prošlosti među mojim drugovima.
Ovim ne mislim da je Nobelova nagrada "buržoaska nagrada", ali jeste buržoaska interpretacija koja bi neizbežno bila ponuđena u određenim krugovima koje ja veoma dobro poznajem.
Na kraju, dolazim do pitanja novca: veoma je teško breme koje Akademija stavlja na pleća lauratima time što nagrada dolazi uz ogromnu sumu novca, i to me je mučilo. Ili će neko prihvatiti nagradu i sa nagradom i novac koji može pomoći organizacije ili pokrete koje taj neko drži za bitne (ja sam razmišljao o Komisiji za aparthejd u Londonu), ili će odbaciti nagradu u ime osnovnih principa i na taj način lišiti takav pokret pomoći. Ali verujem da je ovaj problem lažan. Jasno je da se odričem 250000 kruna jer ne želim da budem institucionalizovan bilo na istoku, bilo na zapadu. Ne može se ni od koga tražiti da zbog 250000 kruna odbaci svoje principe koje pritom deli sa svim svojim saborcima.
To su razlozi zbog kojih sam bolno doživeo i nagradu i njeno odbijanje.
Želeo bih da završim ovo pismo izrazom prijateljskog osećanja prema švedskoj javnosti.
Tekst u Figarou: http://goo.gl/aipWwE
Нема коментара:
Постави коментар