Emotivni konformizam karakteritičan je po tome što ne može da pomogne drugim ljudima, uključujući i najbliže, zapravo upravo njima ne može. Razlog je što je suština emotivnog konformizma status quo. Bilo koja intervencija koja preti turbulencijom ili promenom u odnosu je sa stanovišta emotivnog konformizma nepoželjna.
Konformista ne želi da menja odnos u kojem se zatiče, a koji mu prija jer ga ne opterećuje ili mu imponuje, i neće to učiniti čak ni kada stagnira, prestane da donosi zadovoljstvo i razvoj. On odnos neće dovesti u pitanje iz puke lenjosti da se u slučaju probema dodatno emotivno angažuje. On, takođe, nikada ne pravi iskorak prema ljudima prvi već uvek čeka da oni to učine.
Suština ponašanja emotivnog konformiste je da on jednostavno ne rizikuje. On je pravi primer uspavljivanja ljudskih potencijala. U svom bežanju od neprijatnosti on je infantilan, u ignorisanju kritike upućene na njegov račun, on je malograđanin.
Na površini, tj. na prvi pogled, može da bude neupadljiv i nezanimljiv, ali i suprotno - ekscentričan, glumeći da živi velike i duboke strasti i emocije. Ali prave emocije ovakvi ljudi ili ignorišu ili ih napadaju. Često im apsolutno nisu jasne jer ne mogu da zamisle sebe u njima, tj. osećaju da ih se plaše.
.
Ovi ljudi su lenji da se bave emocijama, da ih razvijaju, i da kontempliraju o njima. Najporaznija i najdestruktivnija stvar kod njih je što ne povezuju kontemplaciju sa emocijama. Često se nadobudno zovu racionalnima, intelektualnima i sl. i koriste fenomen intelektualnosti kao paravan.
Razlika između njih i ljudi zrele emotivnosti je ogromna. Za razliku od ovih drugih, oni nisu nikada našli hrabrosti za emocije, te ih nikako nisu ni mogli oplemeniti, prevazići, unaprediti, onako kako to istinski kontemplativni ljudi čine, te je stoga za konformiste gotovo nemoguće da postignu celovitost ličnosti.
Konformista ne želi da menja odnos u kojem se zatiče, a koji mu prija jer ga ne opterećuje ili mu imponuje, i neće to učiniti čak ni kada stagnira, prestane da donosi zadovoljstvo i razvoj. On odnos neće dovesti u pitanje iz puke lenjosti da se u slučaju probema dodatno emotivno angažuje. On, takođe, nikada ne pravi iskorak prema ljudima prvi već uvek čeka da oni to učine.
Suština ponašanja emotivnog konformiste je da on jednostavno ne rizikuje. On je pravi primer uspavljivanja ljudskih potencijala. U svom bežanju od neprijatnosti on je infantilan, u ignorisanju kritike upućene na njegov račun, on je malograđanin.
Na površini, tj. na prvi pogled, može da bude neupadljiv i nezanimljiv, ali i suprotno - ekscentričan, glumeći da živi velike i duboke strasti i emocije. Ali prave emocije ovakvi ljudi ili ignorišu ili ih napadaju. Često im apsolutno nisu jasne jer ne mogu da zamisle sebe u njima, tj. osećaju da ih se plaše.
.
Ovi ljudi su lenji da se bave emocijama, da ih razvijaju, i da kontempliraju o njima. Najporaznija i najdestruktivnija stvar kod njih je što ne povezuju kontemplaciju sa emocijama. Često se nadobudno zovu racionalnima, intelektualnima i sl. i koriste fenomen intelektualnosti kao paravan.
Razlika između njih i ljudi zrele emotivnosti je ogromna. Za razliku od ovih drugih, oni nisu nikada našli hrabrosti za emocije, te ih nikako nisu ni mogli oplemeniti, prevazići, unaprediti, onako kako to istinski kontemplativni ljudi čine, te je stoga za konformiste gotovo nemoguće da postignu celovitost ličnosti.
Нема коментара:
Постави коментар