Ono što ne znamo o patnji jeste njen pravi uzrok. Da li patimo zato što smo sami sebe uskratili za ljubav, ili zato što nam je ljubav uskraćena. Ili je ljubav uvek u biću, koje nije ničije i koje je u svima, te zato ne može biti moja ili nečija ljubav. Ne znači li patnja uvek gubitak kontakta sa tim nečim što je Jedno, jedinstveno. Možda je ovde u pitanju samo igra reči (ali zar se upravo kroz igru i kroz reč istina ne obajvljuje) kada primećujemo da u ljubavi koju oseća od nekoga čovek doživljava svoju jedinstvenost i svoju bitnost. Oni su moguće ništa do refleksija celovitosti i punoće probuđenog bića.
Onda je ljudska ljubav ništa do pozajmljeni sjaj.
Onda je ljudska ljubav ništa do pozajmljeni sjaj.
Нема коментара:
Постави коментар