Zašto je - lepo?

Čini se da najveći broj ljudi nije sposoban da percipira lepotu forme po sebi. Ljudima je lepo ono što mogu da dovedu u relaciju sa nečim, u šta mogu da se učitaju, što znači da se za najveći broj ljudi lepota tiče motiva, sadržaja, ali ne i forme. Možda je, čak, postmoderna najbolji dokaz za to jer su u njoj i sami umetnici prevideli lepo poistovetivši ga sa efektnim, ponekad kontrastrirajući ga prema`nelepom`, pretpostavljajući da će tako predočiti i lepo. Međutim, i dalje, još više zapravo, pitanje ostaje - šta je lepo?
Zatim, razmatranja koja se tiču odrednica poput "klasična lepota", "moderno poimanje lepote" i slično, koja teže da fenomen lepote podrede istorijskom, socijalno-kulturnom, da ga skoro podvedu pod - trend.
Veoma često je i mešanje vrednosti i lepote, naročito u umetničkom, gde se podrazumeva da je vredno delo nužno i lepo. I dok se vrednost relativno lako definiše i predočava, za lepotu koja prati tu vrednost opet kao da nedostaje uverljiv iskaz.
Ponekad bi se dalo zaključiti da je lepo fenomen koji se tiče oblika i linije u najbukvanije smislu, naročito kada se, na primer, tumači kroz obrasce zlatnog preseka ili Fibonačijeveg odnosa. Čini se da je lepota u vezi sa geometrijom.
Zatim, o lepom se polemiše u kontekstu ukusa, gde su lične preference dovoljan uslov otkrivanja lepote. I dok se ne može sporiti da doživljaj lepog može biti individualan, i dalje se ne zna šta jeste lepo u tom individualnom. Sama spoznaja da nam je nešto lepo ne govori o lepoti, nego o nama.
Kao da su polemike o sadžaju i formi započete još u antici potpuno neadekvatne da dosegnu samu suštinu pitanja - a šta jeste lepo? Lepota je sklad, pa taj sklad može biti sklad sadržaja (ogradila bih se od suštine) i forme, sklad između elemenata, sklad između dela/čina u celini i konteksta, sklad dela i primaoca, sklad? Emanacija duha, božansko nadahnuće? Zašto je nešto lepo? Da li zato što je prijatno, zato što nije ružno?
I nije li zapravo ono što nas provocira kada neko zastupa mišljenje o lepoti nečega, ne sama ta stvar koju zastupa, koja nama možda nije lepa, već činjenica da osoba nije u stanju da objasni šta joj u tome što drži za lepo jeste lepo, a u stanju je da se za to bori, ponekad do krajnjih granica? Nije li malo zastrašujuće da tolika iracionalnost ipak postoji u vezi sa onim što zovemo lični doživljaj lepote i ne plaši li pomalo pomisao da je najveći broj ljudi u stanju da ide do potpune isključivosti i agresije u odbrani ili nametanju onoga što drži za lepo?...

Danilo Kiš o pisanju

“Mrzim pisanje. 
Pišem samo 
kad ne mogu podneti da ne pišem. 
Ono što ja zaista volim 
da radim jeste da čitam. 
I tako čitam po celi dan, 
svaki dan, sve dok me ne bude stid, 
a tada počnem opet pisati.”

Vilijam Blejk

Često sam se pitala zašto sam ravnodušna prema poeziji Vilijama Blejka. Da li samo zato što nije nimalo mistična, što ničeg gotskog nema u njoj, ni od Svedenborga, ni od Šekspira, čak ni Miltona, ni od jednog uzora Blejka mislioca. Da, ona se čini autentičnom. Ali to je samo zato što je na početku. Ona je u najvećoj meri predromantična. Gotovo pamfletna i prigodna, rusoovski naivna.
I zaista je pitanje kakvu je refleksivnost mogao postići pristalica katoličanstva koji je u isto vreme bio i revolucionar. Jedini motiv koji je mogao da objedini Blejkove poglede na život i čoveka, i da bude kakav-takav okvir kombinaciji rajskog čoveka, misticizma, prosvetiteljstva i mitologije, jeste Rusoov koncept prirodnog čoveka i Blejk ga je svesrdno obrađivao. Dok su njegove iluminacije, slike i gravure u kojima uživam izrazito hetredoksne, bogate u elementima i motivima, začuđujuće mi je da njegovu poeziju, koja je po mnogima izuzetna, držim za dečije raspevanu, ponegde klasicistički usiljenu, ali najčešće romantičarski lepršavu i banalnu.

Emotivni konformizam

Emotivni konformizam karakteritičan je po tome što ne može da pomogne drugim ljudima, uključujući i najbliže, zapravo upravo njima ne može. Razlog je što je suština emotivnog konformizma status quo. Bilo koja intervencija koja preti turbulencijom ili promenom u odnosu je sa stanovišta emotivnog konformizma nepoželjna.

Konformista ne želi da menja odnos u kojem se zatiče, a koji mu prija jer ga ne opterećuje ili mu imponuje, i neće to učiniti čak ni kada stagnira, prestane da donosi zadovoljstvo i razvoj. On odnos neće dovesti u pitanje iz puke lenjosti da se u slučaju probema dodatno emotivno angažuje. On, takođe, nikada ne pravi iskorak prema ljudima prvi već uvek čeka da oni to učine.

Suština ponašanja emotivnog konformiste je da on jednostavno ne rizikuje. On je pravi primer uspavljivanja ljudskih potencijala. U svom bežanju od neprijatnosti on je infantilan, u ignorisanju kritike upućene na njegov račun, on je malograđanin.

Na površini, tj. na prvi pogled, može da bude neupadljiv i nezanimljiv, ali i suprotno - ekscentričan, glumeći da živi velike i duboke strasti i emocije. Ali prave emocije ovakvi ljudi ili ignorišu ili ih napadaju. Često im apsolutno nisu jasne jer ne mogu da zamisle sebe u njima, tj. osećaju da ih se plaše.
.
Ovi ljudi su lenji da se bave emocijama, da ih razvijaju, i da kontempliraju o njima. Najporaznija i najdestruktivnija stvar kod njih je što ne povezuju kontemplaciju sa emocijama. Često se nadobudno zovu racionalnima, intelektualnima i sl. i koriste fenomen intelektualnosti kao paravan.

Razlika između njih i ljudi zrele emotivnosti je ogromna. Za razliku od ovih drugih, oni nisu nikada našli hrabrosti za emocije, te ih nikako nisu ni mogli oplemeniti, prevazići, unaprediti, onako kako to istinski kontemplativni ljudi čine, te je stoga za konformiste gotovo nemoguće da postignu celovitost ličnosti.