Писци цинкароши

Постоје три врсте цинкароша:

1.      Они које је школовала полиција и који „раде свој посао“. Куцају у машину, наизменце, сонет и извештај за пол. архиву. „Ерос и месо“ (наслов сонета, рецимо). Онда извештај: „12. септембра 198+ срео сам М. М-а на Тргу Маркса и Енгелса. Имао сам у рукама часопис `Социјализам`. М. М. је прелистао часопис и питао за цену. Рекао сам му (четрдесет хиљада, старих). – Јефтин вам је тај Социјализам – изјавио је М. М, и са презривим изразом на лицу вратио ми је поменути часопис.“

Ови први су плаћени за свој посао. Убацују их у издавачке куће (уредници), позоришта, итд.

2.      Други тип су „добровољци“. Свесно. Они нису заврбовани, не пишу извештаје (не морају да их пишу). Они су, као и први, провокатори. Они пишу, такође, песме и прозу. Има их много међу дечијим писцима. Они су и сами налик на покварену децу. Већ су у школи, по свој прилици, били пријављивачи.

Њихов је систем следећи: дограбивши прилику да се нађу у близини неког политичара или „полицајца“, они бране своју тезу, као  противтезу вашој. Они су, дакле, поштени. Они не лажу.  Само „понављају“  речи које су чули од вас.  („Бране своју тезу.“) – „Рекао сам ономадне да се не слажем са Кишом кад каже да су писци цинкароши. Он тиме прави раздор међу писцима итд. Изазива непотребно сумњичење.“ Тиме је а) цинкарио вас; б) скренуо је пажњу на текст који овај није читао; ц) направио му је сажетак вашег текста (упрошћен и нетачан); д) оградивши се од вашег става, показо своју оданост ствари.

Ови су бројнији.

Доспевају, такође, на функције.

3.      Они који чине исто што и претходни, али несвесно. Они се друже с политичарима, локалним руководиоцима и правим цинкарошима (некад у истом лицу или у двојној функцији). Они само брбљају, преносе оно што су чули.

Лако прелазе у групу 1. и 2.

Има их много и међу тзв. дисидентима.

Подједнако опасни као и они горе поменути.

Све их треба помагати, јер то они раде да би прехранили децу.

СВИ СМО ЦИНКАРОШИ ИЛИ КАКО ПОМАЖЕМО ЦИНКАРОШЕ

Када доспете у близину цинкароша (типа 1, 2 или 3) ви постајете саучесник.  Или кукавица. Саучесник, јер нећете (не можете), да се ни пред њим понашате кукавички, него излажете своје мисли (које ће већ понети даље) и тиме му омогућујете његов посао.

Као и кад се дружите с политичарима. Не можете, из поноса, да не одговрите на питање искрено. „Шта мислиш – они су с тобом увек на ти – о Н. Н.?“ – „Будала“, одговараш. (Н. Н. и јесте преиспољна будалетина). „Нисам је још читао (неће је никад ни читати), али кажу да је његова књига...“ – „Његова је књига, без обзира шта кажу други, по мом скромном мишљењу – говно!“

Немој се зачудити ако после нађеш у новинама оштру осуду књиге Н. Н-а, која је, поред тога што је непријатељска итд, још и по мишљењу самих тих писаца који је бране обичан бофл и шкарт“ (они се речју говно не служе јавно).

Пастернак је оваквом (не оваквом: много невинијом и отменијом) реченицом отерао једног песника у гроб. (Наравно, Мандељштам је већ ионако био осуђен на пропаст.

То су била друга времена.

          Тадашње невољнике треба разумети: у питању је била глава.

Данило Киш, Есеји: аутопоетике, Светови, 2000.