Ratovi religija

Jakopo Tintoreto - Kain i Avelj

U našim „ratovima religija“, nasilje ima dva doba. Jedno, govorimo o njemu nešto kasnije, izgleda „savremeno“, ono se poklapa ili se vezuje za hipersofisticiranost vojne tele-tehnologije – digitalne kulture i kiberprostora. Drugo predstavlja „drugo arhaično nasilje“, ako tako može da se kaže. Ono odgovara na prvo i na sve što to prvo predstavlja. Revanš. Prelazeći preko istih izvora medijskih moći, ono se vraća (u skladu as povratkom, izvorom, izvorištem i zakonom o auto-imunoj reaktivnosti koju nastojimo ovde da formalizujemo) što je moguće bliže vlastitom telu i pre-mašinskom životu. To je u svakom slučaju u njegovoj želji i u njegovom fantazmu. Ono se opire otuđenoj i rastelovljenoj mašini prelazeći – i vraćajući se – golim rukama, spolovilu ili osnovnom oruđu, često „hladnom oružju“.
Ono što se naziva „zverstvom“ i „strahotom“, reči koje se nikada ne upotrebljavaju u „čistim“ ratovim, u onima u kojima se upravo više uopšte ne broje mrtvi (teledirigovane rakete upućene na cele gradove, „inteligentni“ projektili, itd.), to su mučenja, obezgavljivanja, sakaćenja svake vrste.
Polazi se uvek od objavljene osvete, objavljene često kao seksualni revanš: silovanja, iskasapljeni udovi ili isečene ruke; izlaganje leševa, slanja isečenih glava, koje su se ranije u Francuskoj, držale na šiljcima motki (falusne procesije „prirodnih religija“).
To je danas slučaj, ali to nije jedini primer, danas u Alžiru, u ime islama, na koga se pozivaju, svaka na svoj način, obe zaraćene strane. Tu se radi o simptomima reaktivnog i negativnog pribežišta osvete vlastitog tela protiv otuđujuće i dekolonizujuće tele-tehnonauke, one koja se u stvari poistovećuje sa mondijalnošću tržišta, vojno-kapitalističkom hegemonijom, mondilatinizacijom po modelu evropske demokratije, u dvostrukom obliku, sekularnom i religijskom.
Otuda i proizilazi druga figura dvostrukog porekla, predvidljiv savez najgorih učinaka fanatizama, dogmatizma ili iracionalnog mračnjaštva sa hiperkritičkom oštrinom i budnom analizom hegemonija i protivničkih modela (mondilatinizacija, religija koja ne izgovara njeno ime, etnocentrizam sa, kao i uvek, „univerzalnim“ likom, tržište nauke i tehnike, demokratske retorike, „humanitarne“ strategije ili „održavanja mira“ putem peacekeeping force, tamo gde nikada nećemo na isti način brojati mrtve u Ruandi i one u Sjedinjenim Američkim Državama ili u Evropi).
Ta arahaična radikalizacija i naizgled najviše divlje „religiozno“ nasilje polaže pravo na to da, u ime „religije“, ponovo ukoreni živu zajednicu, da joj ponovo pronađe mesto, njeno telo i nedirnuti idiom (neokrnjeno, zdravo, čisto, vlastito). Ono seje smrt i niže samouništenje u očajničkom (auto-imunom) potezu računajući na krv vlastitog tela: kao kada bi obeskorenjivali obeskorenjenost i prisvajali nedirnutu i spasenu svetost života.

Žak Derida, Vera i znanje