Bez ikakve teološke pripreme, sasvim spontano, shvatio sam već kao dete da govno i bog ne idu zajedno, pa prema tome i da je osnovna ideja hrišćanske antropologije po kojoj je čovek stvoren prema liku božijem prilično sumnjiva. Ili jedno ili drugo - ili je čovek stvoren prema liku božijem, pa onda i bog ima creva, ili bog nema creva i čovek mu nije sličan.
Stari gnostici su to osetili jednako dobro kao ja kad sam imao pet godina. Valentin, veliki majstor gnoze iz drugog stoleća, tvrdio je, u nastojanju da reši taj prokleti problem, kako je: "Isus jeo, pio, ali nije defecirao".
Govno je teži teološki problem nego zlo. Bog je dao čoveku slobodu i možemo se na kraju krajeva saglasiti kako nije odgovoran za ljudske zločine. A odgovornost za govna spada u potpunosti na onoga ko je stvorio čoveka.
Ili je govno prihvatljivo (u tom slučaju, ne treba se zaključavati u zahodu), ili smo stvoreni na neprihvatljiv način.
Iz tog proizilazi da je estetski ideal kategoričke saglasnosti s postojanjem svet u kome se o govnu ne govori, u kome se svi drže kao da ono ne postoji. Taj estetski ideal naziva se kič.
Milan Kundera, iz knjige "Zavesa", o kiču
Нема коментара:
Постави коментар